Aleksandar Vulin, ministar odbrane u Vladi Srbije, sasvim lično!
U najotvorenijem razgovoru, u kome nije bilo mesta za političke teme, ministar odbrane i lider PS-a Aleksandar Vulin otkrio je za „Alo!“ mnoge stvari iz svog privatnog života, kao što su razlozi zbog kojih ga žena nikada ne pušta u kuhinju, kada je poslednji put plakao, uz koje pesme lomi čaše u kafani i sa kojim se omiljenim junakom iz stripa poistovećuje.
ALO!
Godina za nama kaže da je za njega bila i teška i uspešna.
- Teška godina, puno problema za rešavanje, neprekidne provokacije Šiptara prema severu KiM. Uspešna, stiglo je novo oružje, novi helikopteri, nova oprema. Privatno, godina u kojoj sam nastavio da ne viđam sinove i iznenadio se kada sam shvatio koliko su porasli.
Mnoge vaše kolege s političke scene su tokom ove godine proširili porodicu, da li to priželjkujete sebi?
- Voleo bih da dobijemo i treće dete. Ona se zasad odupire i traži čvrste garancije da će treće biti devojčica, a veoma sumnja u moju sposobnost da joj to i ostvarim, obično pominje moje krajiško poreklo i nešto o drvosečama i sinovima, što nisam najbolje razumeo.
Da li se sećate trenutka kada ste upoznali svoju suprugu?
- Bilo je više takvih trenutaka, više puta smo se upoznavali, a sećam se svakog. Posebno onog presudnog.
Kako ste je osvojili?
- Nikako, muškarci vole da veruju u slatke ženske laži da su osvajači, šarmeri bez premca, neodoljivi zavodnici. A istina je da one uvek odaberu nas i spretno nas ubede da je to naš izbor i naša volja. To govori koliko su mudrije jer posle, kada pun sebe objaviš da si je osvojio, samo na sebe možeš da se ljutiš. Zahvalan sam Nataši što je odlučila da baš mene tako slaže i zahvalan sam joj što je moj oslonac i podrška čak i kada me neizmerno nervira.
Da li joj pomažete oko kućnih poslova?
- U vreme političke korektnosti trebalo bi da kažem da ih ravnopravno delimo i da nema podele na muške i ženske poslove, ali to jednostavno nije istina. Moja supruga nikada i nije tražila od mene da joj pomažem u bilo čemu što nije dizanje teškog tereta. Kada je vrhunac zajedničkog života da muškarac počne da pere sudove, onda to nije neko veliko dostignuće. Ima stvari koje se lepše i duže dele između dvoje ljudi koji se vole.
Kako se snalazite u kuhinji, da li umete nešto da skuvate?
- Ne, kuhinja je za mene jedna velika tajna i prostor iz koga me supruga brzo i odlučno udalji, sasvim svesna da bi moj duži boravak u njoj ili, još gore, pokušaj korišćenja kuhinjske aparature mogao biti fatalan. Da je htela nekog ko kuva, ostala bi da živi s majkom, ne bi mene izabrala.
Koju muziku slušate kada poželite da se opustite?
- Rokenrol, hard rok i pank.
Uz koju pesmu lomite čaše u kafani?
- „Sa Manjače krenuli su vuci“, „Selo moje iznad poligona“.
Da li idete na koncerte i na koncert kog benda biste voleli da odete?
- Volim živ zvuk, sa svim njegovim nesavršenostima i greškama. Nažalost, smrt Borisa Ranđelovića sve nas je ostavila bez prilike da još jednom čujemo originalnu postavu „Smaka“. Voleo bih da čujem „Azru“ ili Džonija Štulića u bilo kojoj formi.
Vučićev poziv ne odbijam
S obzirom na funkciju koju obavljate, sigurno je da ste veoma zauzeti, ali, ipak, kada vam zazvoni telefon - čiji poziv nikada ne odbijate?
- Zna se šta je viša komanda, uvek se javim vrhovnom komandantu Aleksandru Vučiću i ženi. Svi ostali mogu da sačekaju ili bar da razumeju što čekaju.
Pasionirani ste ljubitelj stripova, a znam da su vam omiljeni „Alan Ford“ i „Korto Malteze“. Da li imate vremena da čitate i nabavljate stripove?
- Sve ređe. Najveće strip priče su ispričane. Nekoliko godina radio sam i recenziju za „Alana Forda“, uživao sam u svakoj tabli koju sam obrađivao.
Poslednji strip koji ste kupili?
- Originalno izdanje „Priče Broja 1“
Sa kojim junakom iz stripa se poistovećujete?
- Sa svima i ni sa jednim. Ako bih morao da svedem izbor na samo jednog, onda Korto Malteze. „Sedeo je na nesravnjivoj terasi pansiona madam Jave. Pušio je jednu od onih dugačkih cigara kakve se puše još samo u Nju Orleansu, odmah se videlo da je čovek sudbine.“
Vaše knjige prevođene su i na druge jezike. Da li pišete nešto novo?
- Roman „Lepota“ preveden je na ruski jezik, a novela „Mrak“ na ruski i španski. Postoji ideja da se i roman „Opadanje“ prevede na ruski jezik ali on je toliko srpski napisan da nisam siguran da je to uopšte moguće. Ne pišem, knjiga traži vreme i posvećenost, knjiga je ljubomorna i ne dopušta druge aktivnosti, ne dopušta svom piscu da razmišlja o drugim stvarima i poslovima. Knjiga uvek zna više od onog ko je napiše, zato sada jednostavno nemam vremena da je pripremim i stvorim. U glavi već dugo nosim i početak jednog romana o zlatnoj srpskoj generaciji Gavrila Principa, Mustafe Golubića, Voje Tankosića, Apisa.
Jednom prilikom ste otkrili da ste se tukli sa Žandarmerijom, sa kim biste se rado danas potukli?
- Nisam se tukao što volim, branio sam pravo pukovnika Šljivančanina da ne bude otet i protiv Ustava izručen Haškom tribunalu. Bile su demonstracije koje sam vodio i tu je moralo da dođe do sukoba. Bio je tu i Aleksandar Vučić, njegov brat Andrej i nisu ni njih dvojica ostajali dužni oklopljenoj Žandarmeriji kada je kretala na nas. Posle su me dosovci uhapsili i držali nekoliko nedelja u zatvoru. Ali mi nismo kukali i zvali strance u pomoć, bili smo spremni da se za svoja uverenja borimo bez kukanja i plakanja pred strancima.
Čitate li negativne komentare o sebi na Tviteru i koji vas je tekst u novinama najviše iznervirao?
- Biti javna ličnost nije ni najlakše ni najprijatnije. Ima jedna jevrejska mudrost „da Bog dao da budeš zdrav i nepoznat“, ali pošto to nije moguće, s time morate da se nosite. Društvene mreže dale su pravo svakom da se sakrije i iz zaklona anonimnosti iz sebe izbaci ono najgore što ima u sebi. Zato je Tviter i postao poligon za najniže porive, za bezobzirnu mržnju, za svaku gadost. Ne čitam komentare koji nemaju ime. Nemaju ime, nemaju ni vrednost ni važnost. Nervira me kada lažu u tekstovima.
Šta vas nasmeje i kada ste poslednji put plakali?
- Iako važim za preozbiljnog, obično namrštenog čoveka, ja se puno smejem i to uvek s onima koje volim. Nasmeje me neposrednost, dobrota. Bio sam na ivici suza kada je Tomane promašio jedanaesterac protiv Olimpijakosa i kada je Žardinjo na istoj utakmici skrivio najgluplji penal u istoriji fudbala.
Gde je nestao taj mladić?
Kada vidite svoje fotografije iz mlađih dana na kojima imate dugu kosu, šta vam prođe kroz glavu?
- Gde je nestao taj mladić, lepo smo se družili i proveo me je kroz uzbudljivu i tešku mladost.