Ja sam čovek broj dva

Jedini koji zna veće tajne od mene je - aktuelni šef države. Ovo sam iz kurtoazije i svojih obrnutih i suprotnih ubeđenja formulisao kao „aktuelni“. Inače, to aktuelni će da potraje... Čak sam skoro u dvadeset sekundi „dugom“ razgovoru jednom meni, uprkos svemu, veoma dragom čoveku rekao da „znam sve“, a taj obavešteni čovek mi je rutinski odgovorio: „Znam da znaš sve.“Ponovo sam u situaciji, slično u završnoj fazi blaženopočivših TV emisija, da anketiram samog sebe, a potom i dosta ljudi, da li da prekinem sa pisanjem ovih kolumni. Mada mi kažu da se opasno čita. Niti je razlog strah, niti je razlog interesna sfera, jednostavno - sve znam i glupo je. Mislim da sam u prošlonedeljnoj kolumni ponajviše toga i rekao i gotovo da dalje nemam šta. Vučić će lako sve ovo „izneti“ i podneti, iako ko zna šta oseća u sebi kao čovek. Dragan (Đilas) isto trpi kao životinja što običan smrtnik ne bi podneo. Obojicu znam i obojica su mi bili bliski prijatelji godinama (prvoimenovani decenijama...) i obojici na ravne časti skidam kapu šta mogu da istrpe i podnesu. Na ravne časti im skidam kapu. S tim što sam ubeđen da Vučić u dugoj igri „dugih staza“ pobeđuje volšebno po ko zna koji put. 

Vučić je Tito. Samo, što bi jedan moj mudri i obavešteni drugar Nemanja, Neca, rekao - „Demokratski Tito“. U tom kratkom razgovoru sa tim mojim opasno obaveštenim drugom sam samo klimnuo glavom na tu formulaciju. Ništa preciznije nisam čuo, i to u deliću sekunde od te dve kratke reči. Ja vrlo retko klimnem glavom u razgovoru s raznim ljudima, uglavnom zaključim da ne znaju ništa, pa namerno demonstrativno okrenem glavu od sagovornika. Da ga ne uvredim, ali da mu dam do znanja da veze nema. A ako utvrdim da nešto zna, ali to ja već znam, prećutno ga gledam u oči i time mu signaliziram da je u pravu, da zna stvari, ali da ja to već odavno znam. Zašto ja nisam uspeo u politici, mnogo ljudi pita i prećutno misli to? Prvo, zato što nisam radnik. Ja ležem u pet ujutru od 1988, kad sam se vratio iz vojske i zarekao da me nikad niko neće više na silu naterati i odlučiti kad ću da spavam, osim delimično u julu 2017. u Dubrovniku, ali to je leto i letovalište, pa me umor savladao.

Drugo, samim tim ne ustajem pre 14 časova. Doduše, imam taj instinkt, pa od 9 sati nekako prelistam po TV kanalima sve po pet minuta. Kad se sit ismejem sam sa sobom, a ponekad i od muke, nastavim do 14-15 sati spavku. Prvu kafu pijem u kafiću oko „četvorke“ (16 časova). Dakle, za politiku je potrebno sve obrnuto od mog načina života. Da ne trošim prostor šta je sve to neophodno. Ali zato sam veteran, a očuvan, što bi rekli, i dalje mladolik i mešavinom kaldrmsko-prirodnointeligentnog i dovoljno obrazovanog i iskustvenog, a pre svega i iznad svega spletom hiljada okolnosti savršeno obavešten, što je dovoljno da me poštuje ko treba da me poštuje. Ili, ako ćemo u množini - da me poštuju koji treba da me poštuju.

Sve ovo sam napisao zato što je meni SMEŠNO da duže od petog sekunda analiziram vešala, ali i govornike sa mitinga, pa rečnik, pa formulacije. Moji „patent izrazi“ indijanci i šarlatani sve više uzimaju maha. Ali ja nekako najviše volim kad ih neko od najvećeg značaja koristi i citira. Vučić ostaje još dugo na vlasti, a samim tim ja imam diskreciono pravo da se nasmejem Kusturici, Bregoviću, Mikiju Manojloviću (ispravno što je podržao Vučića, ali promašio temu u obrazloženju podrške??), Zdravku Čoliću, Breni i Bobi, Dragoljubu Mićunoviću, Gordani Čomić, Aleksandru Šapiću, Nenadu Čanku, Milošu Jovanoviću... Ja poštujem i istovetno razmišljam kao Dragoljub Žarković, Draža Petrović, Sloba Georgijev, Ivan Ivanović, Zoran Panović, Biljana Lukić... Ali baš zato smatram da su mogli sa Vučićem da razgovaraju i proniknu u šemu zašto je i kako neophodno neke stvari raditi. Da li je moguće, na način razmišljanja, te stvari obaviti u politici. Može da se desi da je Vučić u pravu, a ne mi takvi. Jednom prilikom, pre nekoliko godina, možda oko tri godine, rekao mi je sadašnji šef države i svih službi :„Šta god ti mislio, budi siguran da sam ja u pravu.“ U trenutku sam pomislio da preteruje, i sad to mislim, ali filozofski promišljeno, mož’ se desi da je u pravu. Ja sam sigurno „Čovek broj 2“. To svi ozbiljni znaju. Međutim, upravo zato ostajem do daljeg u penziji. Možda ako Mićun opet pokrene Demokratski centar, tamo se aktiviram. Ili ću kod komšije s Bežanijske kose Ace Šapića. Nekada sam o poverljivim stvarima pričao isključivo sa dvojicom ljudi - Vučićem i Đilasom. Posle njih sa - Belkom Avdalovićem (najbolji Tijanićev prijatelj), Nebojšom Lekovićem, izvesnim Ljubom Vučkovićem, Draganom Vujičićem Begom, Igorom Butulijom i svakako Milovanom Jovanovićem i Vladimirom Đukanovićem. Plus, Biljana Lukić i Sloba Georgijev. Dodaću i dvojicu - Zoran Bašanović i Saša Mirković. I još dvojicu, koju neću imenovati. Novinari su. Danas nema potrebe sa bilo kim da pričam o bilo čemu, ako nisu Bata Kole i Nemanja Neca, ako ne računam opet Vučića i Đilasa, sa kojima nisam u kontaktu.

Nego, dobro je da se javio Davor Dragičević. Mom drugu i vlasniku „Nedeljnika“ Veljku Laliću da poručim da kaže drugarici Ljilji Smajlović da meni, Mišku taksisti i Jovi Trifkoviću još duguje lovu bivši trener Zvezde. Onda, šta još da kažem... Ništa, to je to. Za ovu subotu. A, da. Za Miškovića. Ne brini, prvostepeno opet u martu. Mirno spavaj, nano. Ali ko se bude mangupirao... Bogdanu Bogdanoviću - lepo je to da udružite mladost, lepotu, sport i lovu. Ali, bre, Olga jedva punoletna, aman!