Biljana Popović Ivković: Lepota mi uglavnom odmaže!
Biljana Popović Ivković, državni sekretar MUP-a i članica Predsedništva SNS-a, za „Alo!” je govorila o svom privatnom životu i otkrila čime ju je osvojio suprug, šta joj najviše zamera ćerka Jovana i priznala da ju je jedno pismo koje je dobila na poslu rasplakalo.
Alo / Vladimir Marković
Kada ste ušli u politiku?
- Politika je sastavni deo mog života. Karijeru sam započela u informativnoj redakciji RTS-a i tamo sam provela deset godina.
Kada ste se učlanili u Srpsku naprednu stranku?
- Bilo je to 2011. godine. Radila sam na TV „Avala“ i u to vreme za opoziciju niste mogli videti u medijima, a tadašnja vlast je bila i te kako zastupljena. Uspostavila sam kontakt sa ljudima iz SNS-a, trudila se da im pomognem i ozbiljno se borila da se čuje i njihov glas.
Obavljate važnu državnu funkciju, aktivni ste i u stranci, da li imate slobodnog vremena?
- Spoj posla koji obavljam u MUP-u i stranačkih obaveza iziskuje dosta vremena. To najviše smeta mojoj ćerki Jovani, koja ima deset godina, pa me često zove i pita: „Mama, kada dolaziš kući?“, „Mama, kada idemo u šetnju?“ Zato ono malo slobodnog vremena koje imam posvećujem njoj.
U braku ste skoro 13 godina, čime vas je osvojio suprug?
- Glasom. Upoznali smo se davno, tada sam radila u informativnoj redakciji, te je bilo uobičajeno da srećem političare, pa i njega, koji je tada bio u SPS-u.
Branislav Ivković, vaš suprug, dugo se i uspešno bavio politikom. Slušate li njegove savete?
- Ne savetuje me, on je iz politike izašao. Svako ima svoj posao i sopstvene procene.
Ko češće ide na roditeljske sastanke, suprug ili vi?
- Smenjujemo se. Jovana je u dva navrata imala ozbiljna razočaranja, jednom joj se nisam pojavila na priredbi u prvom razredu osnovne škole, a drugi put nisam otišla na roditeljski sastanak. Tada sam shvatila da po svaku cenu moram da pronađem vreme.
Kada bi vaša ćerka poželela da se bavi politikom, šta biste joj savetovali?
- Iskrena da budem, mislim da njoj još nije jasno šta ja zapravo radim. Voli da dođe kod mame na posao, izuzetno voli mog šefa Nebojšu Stefanovića. Sada je na raspustu i već me je pitala: „Mama, mogu li da dođem?“ Nju MUP fascinira, ali još nije svesna šta je to i kakav posao ja zapravo obavljam.
U opoziciji nema džentlmena!
Aktivni ste na Tviteru i uvek direktno kažete svima šta o njima mislite.
- Ono što mislim, to i kažem. Nekome se to sviđa, nekome ne. U ovom svetu laži i neistina trudim se da ogolim laž i uvek ću to činiti. Danas se laž predstavlja kao istina i to je ono što je zabrinjavajuće.
Opozicionari vas često napadaju na Tviteru i ne biraju reči, ne trude se da budu džentlmeni. Kako to komentarišete?
- Moram priznati da u opoziciji ne vidim nijednog džentlmena, uglavnom su to kukavice koje ne poštuju žene, ili ih vređaju i omalovažavaju, a ima i onih koji se obračunavaju batinama. Tužno je što javna osuda izostane, a onda se pitamo zašto ima toliko nasilja nad ženama.
Kada smo već pomenuli gospodina Stefanovića, sećate li se prvog susreta sa njim?
- Upoznala sam ga dok je bio u opoziciji. Naš poslovni odnos datira iz 2012. godine, tada mi je ponudio da budem uz njega prvo u Skupštini Srbije, a zatim i u MUP-u. Evo, šest godina smo zajedno i odlično sarađujemo.
Kako biste opisali Nebojšu Stefanovića?
- On, naravno, nameće ritam i postavlja visoke standarde za svoje zaposlene i očekuje da ih bez teškoća ispunimo. MUP je doživeo velike promene nabolje. Vrlo je precizan, odgovoran i organizovan čovek, i dobar prijatelj.
Važite za jednu od najlepših dama na našoj političkoj sceni, da li vam je lepota pomogla ili je možda nekad predstavljala teret?
- Lepota uglavnom odmaže. Moram priznati da mi nije bilo lako, ali ja sam tvrdoglavi ovan i ono što zacrtam, to i ostvarim.
Da li ste nekada zaplakali zbog natpisa u medijima?
- Nisam, vrlo sam snažna. Zasmeta mi neistina, ali nikada nisam plakala zbog toga.
Ne plačete zbog napisa u novinama, a kada ste poslednji put plakali i zbog čega?
- Ministarstvo u kojem radim je specifično, ovde ima dosta tužnih vesti, koje su prisutne na dnevnom nivou. Postigli smo veliki uspeh na suzbijanju kriminala i korupcije, ali ima teških ljudskih sudbina. Pisala mi je žena koja živi na selu u štali 15 godina i tada stvarno nisam mogla da zadržim suze. Nju su suprug i sin smestili u tu štalu pre 15 godina i ona se nama obratila za pomoć. Čitajući to pismo, zaista sam se loše osećala.
Kada smo kod posla, koliko vam vremena ujutru treba da se spremite za posao?
- Vrlo malo, ja sam brza i energična žena.
Sa kim idete u kupovinu i da li pazarite ovde ili u inostranstvu?
- Ne pamtim kada sam zadnji put otišla da sebi nešto kupim. Volim sniženja i uglavnom čekam tu priliku. Drugarica mi živi u Italiji i često me obraduje.
Imate sjajnu liniju, da li vežbate?
- Trudim se da pešačim, ne mogu da kažem da sam disciplinovana. Pošto živim na Avali, uveče izdvojim makar pola sata za šetnju.
Kako se snalazite u kuhinji?
- Moram da se pohvalim da odlično kuvam i kada odemo u neki restoran, uglavnom prokomentarišem: „Ja bih ovo mogla bolje.“ Testa mi idu od ruke, često pravim pogače. Moja Jovana voli kada joj pravim tiramisu, vanilice ili lava kolač.
Da li je Jovana osoba koja vam najčešće izmami osmeh?
- Naravno, ona je vrlo inteligentna, duhovita i vesela devojčica.
Koja vas anegdota sa ćerkom najčešće nasmeje?
- Mi živimo na Avali i do grada nam treba 20 minuta autom. Uvek iskoristim to vreme za razgovor sa Jovanom. Jednom prilikom Jovana je tražila da joj pričam o bogu. Postavljala je bezbroj pitanja i u jednom momentu je rekla: „Mama, da li bog ima svoju bogu?” Imala sam teškoća da detetu sve objasnim…