Mondijal na kockice

Bez obzira na pobednika finalnog meča i bez obzira na moje lične antipatije prema pevanju Tompsonovih pesama u svlačionici, mora se priznati: Hrvatska je na ovom prvenstvu: a) igrala fantastičan fudbal, b) održala lekciju kako se bori za svoju zemlju, svoju zastavu, himnu i nacionalni dres.

Pokušaću da sagledam: šta je to Hrvatska na ovom prvenstvu imala, a Srbija ne?

1. Postavljanje cilja. Dok smo u Srbiji išli „od utakmice do utakmice“, zamarajući se pričama o čudotvornom Navasu na golu Kostarike, strahujući od „tradicionalno neugodnih Švajcaraca“ i unapred otpisujući sebe dodelivši Brazilu ulogu favorita, Hrvatska je na prvenstvo došla sa jasnim ciljem: otići što dalje, ako je moguće do završnice takmičenja. Takav pristup doveo je do toga da su igrači Srbije u mečeve ulazili plašeći se sopstvene senke, dok su Hrvati sa velikom dozom samopouzdanja prošli kroz grupnu fazu i preko vrlo žilavih Danaca, fanatično borbenih Rusa i poletnih Engleza - došli do finala.

2. Timski duh. Deluje da je u timu Srbije bilo mnogo individualnih „iskakanja“ - učinci su se posmatrali kroz prizmu individualnih dostignuća igrača, tokom prvenstva pumpane su medijski priče o transferima, a očekivanja su išla ka pojedincu, ne ka timu. Sa druge strane, u hrvatskom timu potpuno je nevažno da li će gol postići Mandžukić, Perišić, Rakitić, Modrić... Suština je da tim ide dalje. Takav pristup omogućavao je Hrvatima da zbiju redove i da se posle svakog primljenog gola vrate (podsećam: i Danska, i Rusija i Engleska su vodile protiv Hrvatske, ali je kao pobednik iz svih tih mečeva izlazila - Hrvatska).

3. Podrška javnosti. Čak i nakon lošijih partija pojedinaca, podrška hrvatske javnosti nije jenjavala. Sa druge strane, nakon šokantnog (i prilično bezveznog) poraza Srbije od Švajcarske, počelo je „razapinjanje na krst“. Podrška se istopila i palo je u vodu sve dobro napravljeno tokom prethodnih nekoliko godina.

4. Desetka. Srbija nema igrača poput Modrića ili Šaćirija. Ne govorim tu samo o igri: ostavljam „znalcima“ i pravim znalcima da to komentarišu. Govorim o igraču koji ume da motiviše i podigne druge, da preuzme odgovornost i da svojim autoritetom pomogne treneru da se postigne kohezija u timu.

5. Integritet trenera. Slanje Kalinića kući zbog odbijanja da uđe u igru stavilo je do znanja svima da sa Zlatkom Dalićem nema šale. Podsećam: tako je svojevremeno Svetislav Pešić poslao kući Radmanovića: naša javnost je osporavala potez, a tadašnja reprezentacija je osvojila svetsko košarkaško zlato. Trener je taj koji mora da se postara da niko ne bude iznad tima i iznad cilja, makar taj pojedinac bio vrhunski. Verujem da je upravo taj Dalićev postupak veoma, veoma doprineo da se unutar hrvatskog tima zbiju redovi i da dođu dovde dokle su stigli.

6. Svest o „obavezi prema državi“. Pozitivan publicitet koji su fudbaleri doneli Hrvatskoj meri se multimilionskim iznosima. Momci u dresovima Hrvatske, materijalno situirani, većinom u poznim igračkim godinama, koji imaju možda još po jedan ugovor pred sobom, ginu na terenu. Neki naši igrači (izvinjavam se ako grešim) delovali su kao da su više zainteresovani za sebe nego za svoj narod i svoju državu.

Zaključujem: voleli ili ne voleli Hrvatsku, za dostignuće i odnos na Mondijalu može samo da im se skine kapa. Nadam se da će i reprezentativci Srbije slediti primer i naučiti lekciju. Ako se to ne dogodi, ostaje samo da pomalo zavidimo komšijama na sportskom uspehu. Iskrene čestitke!