Ne greši samo onaj ko spava

Zašto je važna „Ikea“? Svakako zbog povećanog obima investicija u Srbiju i zbog novih radnih mesta, 416 mladih dobilo je posao do danas, zbog njenog uticaja na povećanje i standarda i kvaliteta života onih „običnih” ljudi, ali meni je, pre svega, važna zbog nečega na čemu već pet godina insistiram.

„Ikea“ menja način razmišljanja. Svakog pojedinca i čitavog društva. I, po meni, ona je, uz Zakon o radu, najznačajniji „udar” na zastarele i prevaziđene delove mentaliteta, na kolektivnu lenjost i nepomerljivost, kao i na onu životnu filozofiju koja nam je, stalno, ponavljala da treba da čekamo da neko drugi sve završi umesto nas samih.

Uostalom, ako se zna da je „Ikea“ iz Srbije, pre 25 godina otišla zbog rata, da je neuspešno čekala na svoj dolazak više od deceniju posle 2000, a zbog korupcije i nesposobnosti, i da se vraća danas, u vreme našeg rasta i izuzetnih rezultata koje hvale vodeće finansijske instuticije, jasno je o čemu pričam.

„Ikee“ nema tamo gde nema bar želje da se razmišlja i radi na nov, drugačiji način.

„Ikea“ ne trpi stajanje u mestu, odustajanje od cilja, zaustavljanje zbog problema. Ona podrazumeva da nema odustajanja, nema neostvarivog, nemogućeg, nedostižnog.

Ona polaže na svakog čoveka, od svojih zaposlenih do poslednjeg kupca, i na njihovu želju i sposobnost da učine korak više, da urade stvar više i da veruju da je još više i te kako moguće, ali da zavisi, pre svega, od njihovog uloženog truda i posvećenosti.

 Priča o „Ikei“ i o Ingvaru Kampradu, njenom osnivaču, nije ništa drugo nego dokaz da rad, trud, skromnost i fokusiranost mogu da urade baš ono što svi drugi proglase za nemoguće.

I upravo to se i dogodilo kada je 1953. Kamprad otvorio prvi „šou rum“ u Elmhultu, gradiću u Švedskoj koji je brojao tek nešto više od 8.000 stanovnika.

Zamislite to? Početak jedne od najvećih svetskih kompanija, u zabačenom seocetu. Dokaz volje, posvećenosti i fantastičnog rada.

I upravo ono što nam je danas u Srbiji potrebno više nego bilo šta drugo. Da verujemo da i u našim mestima od 8.000 stanovnika možemo da napravimo čudo. U Beloj Palanci, Trgovištu, Bojniku, Novoj Varoši... što su sve gradići od isto onoliko duša, ili nešto više, koliko ih je bilo u Elmhultu kada se Kamprad usudio da otvori „Ikeu“.

Dakle, moguće je. Ako se slede vrlo precizna uputstva koja nam je ostavio isti taj Ingvar Kamprad, koji se u životu borio i sa greškama iz mladosti (bio je član švedskog nacističkog pokreta) i sa greškama zrelog doba (otvoreno je pričao o svojoj borbi s alkoholizmom), ali koji, u svemu tome, nikada nije prestao da radi.

Njegov „Testament prodavca nameštaja”, štivo na samo nekih devet strana, svojevrsni je katehizis protestantskog duha, jer je Ingvar uspeo da oživi i živi Maksa Vebera u prodavnici nameštaja, u jednom zanatu, kao osnovi bilo kog posla, ali i najbolje moguće uputstvo za izgradnju velike, uspešne kompanije i velikog, uspešnog društva, društva koje stalno ide napred.

Kamprad te dve stvari, biznis i društvo, uostalom, nikada ne razdvaja. Po njemu, ono što važi za jedno važi i za drugo. I više je nego u pravu. Pogotovo kada kaže, u svom „Testamentu”, da je za uspeh potreban fokus, i da je potrebna skromnost, i da je važan timski rad, ali isto toliko i odsustvo straha od odlučivanja i od grešaka i preuzimanja odgovornosti.

Samo onaj ko spava ne greši, jedna je od važnijih Ingvarovih „zapovesti” i poziv svima nama da batalimo jastuke, na kojima sanjamo o bezgrešnom društvu i bezgrešnim kompanijama, i da se otvorenih očiju, budni, bacimo na posao, svesni da ćemo u tom poslu i pogrešiti, ali i da je spavanje svakako najveća greška ovog našeg doba i naših života.

Takođe, još jedno važno Ingvarovo pravilo mi u Srbiji moramo veoma dobro da naučimo. Da posao nije „samo izdržavanje”, i da nije cilj rada da on prođe, i da mi, izmoždeni nečinjenjem i nezadovoljni sami sobom, odemo kući.

Razmislite o tome, kaže Kamprad, ako niste posvećeni onome što radite, ako na radu ne dajete sve od sebe, ako ne pokušavate da ga obogatite, da otkrijete nešto novo, naučite, izgradite se, znate li šta će se dogoditi sa čitavom trećinom vašeg života, a upravo toliko, u proseku, provedemo na poslu – pa bacićete je. Trećinu života!

Vreme je, po njemu, najvažniji resurs koji ljudi imaju. I jasno je, najvažniji resurs nas u Srbiji. Niko od nas ga nema za bacanje. Zato što kada ga bacite, bacili ste ga zuvek. Vreme se ne vraća, ne postoji repriza onoga što je prošlo.

Kada to naučimo, naučićemu i tu važnu lekciju osnivača „Ikee“. „Koliko toga čovek može da uradi za samo deset minuta”.

I koliko je velikih tih deset minuta kada ostane neiskorišćeno.

I kada vidim koliko njih u Srbiji troši vreme tražeći nešto što već imamo, baca ga na besmislene tvitove i komentarisanje komentara i tuđih odluka, umesto da ih iskoristi za svoje odluke, o svom radu, pomislim kako nam to, vreme, jeste najveći problem. Nemamo ga dovoljno da bismo naučili kako da ga upotrebimo na pravi način, a trošimo ga kao da već sve na svetu odavno znamo.

 No, „Ikea“ nas, opet, uči nečem drugom i pruža i meni ohrabrenje. Ne postoji nemoguće, po toj filozofiji, niti bilo šta što je nerešivo. I kada je Kampradova konkurencija pre više od 50 godina pritisla dobavljače zahtevom da ne isporučuju njegovu robu, on nije kukao, nego je našao rešenje.

Smislio je sistem „ravnog pakovanja”, što je podrazumevalo i stvorilo nameštaj od lako sklopivih komponenti koje zauzimaju mali prostor, što mu je opet omogućilo da razvije svoju, efikasnu i produktivnu dostavu.

Vrhunski rezultati uz korišćenje malih resursa. Fokus na ono što treba rešiti. Ne rasipanje sredstava. Štednja na sebi. Skromnost koja jedina omogućava da snaga volje i naša snaga ne vladaju nama i čitavim društvom, nego da nama i društvu služe. Vrednovanje vremena kojim raspolažemo. Preuzimanje odgovornosti kao privilegija. Jednostavnost i zdrav razum umesto skupih eksperata i preplaniranih planiranja. Timski rad. Profit koji postaje izvor novih poslova. Traženje sopstvenog načina. Ne odustajanje...

Sve to zajedno, ti fantastični delovi Ingvarovog „Testamenta” jesu danas ono što se zove “duh Ikee” i što stiže u Srbiju, da naučimo, zapamtimo i primenimo. Na sebi.

A za kraj sam sačuvao ono što mi se u celom tom nizu ideja najviše sviđa. Deo u kojem Kamprad kaže da nije cilj stići do cilja.

Cilj je putovati i stalno pomerati cilj, ciljeve, i iznalaziti nove.

I to je ono što najviše želim da postignemo u Srbiji. Da bude zemlja koja stalno pomera granice sopstvenih uspeha. Da nikada ne budemo zadovoljni postignutim, nego da težimo višem, boljem i još izazovnijem.

Da izazov postane najvažnija srpska reč.

I da je se ne plašimo. Nego da joj idemo, svakoga dana, u susret, tražeći još izazova.

Tada više ništa neće biti nemoguće. Pa ni napraviti čudo u Kladovu ili Vladičinom Hanu.

Baš kao što neće biti nemoguće rešiti bilo koje pitanje koje je pred nama, pa ni ona najteža, koja smo toliko dugo izbegavali i da pomenemo.

Vera u sebe, u svoje mogućnosti, u sopstvene resurse, to je ono što učimo od „Ikee“ i što nam omogućava da više ne pristajemo ni na pomisao da za nas postoji nemoguće.

Ne. Za nas postoji onih famoznih 10 minuta, tokom koji ćemo biti posvećeni, marljivi i dati sve od sebe.

Danas to znamo, kao što znamo ono što je Ingvar Kamprad tako lepo objasnio.

Da se u tih takvih, iskorišćenih, fokusiranih deset minuta krije - Veličanstvena Budućnost.

I ova će je zemlja imati.

I „Ikea“ u to veruje. I zato je danas u Srbiji.