On i Tadić sedeli su u Putinovom kabinetu, gledali ga u oči i MASNO GA SLAGALI! Evo šta su mu obećali!

Dobrica Ćosić, po mnogima otac srpske nacije, je jednom prilikom rekao, da smo Kosovo izgubili pre mnogo decenija, na Brionskom plenumu, sramnom smenom vrha Službe državne bezbednosti i da sve što se potom dešavalo je samo posledica loše državotvorne politike koju je Jugoslavija, a potom i Srbija vodila.

Radmilo Bogdanović, bivši srpski ministar policije u vreme najveće moći Slobodana Miloševića, znao je da kaže da je situacija na Kosovu imala svoju višedecenijsku pripremu kojoj Srbija, ali ni Jugoslavija nije znala da zaustavi, jer je na to uticao presudno spoljni faktor:

- Šezdesetih su Šiptari sa Kosova i Metohije tražili građanske slobode, koje im je navodno ukinuo SDB i lično Aleksandar Ranković, pa je onda smenjen Ranković! Onda su osamdesetih godina prošlog veka uzvikivali na demonstracijama – Kosovo Republjik i na kraju su devedesetih krenuli u stvaranje nezavisne države na tlu Srbije - ovako je sva dešavanja na Kosovu i Metohiji komentarisao Radmilo Bogdanović.

 

Jovica Stanišić, jedan od najbližih saradnika predsednika Miloševića u najstrašnijim godinama ratova devedesetih, znao je kako će se cela priča oko Kosova završiti, jer Miloševićeva vojno-politička mašinerija nije bila dorasla trenutku i ondašnjim međunarodnim okolnostima u kojima je Srbija bila za vreme nekoliko godina teške izolacije.

- Umesto da se jedan najobičniji kriminalac i drumski razbojnik Adem Jašari uhapsi na način na koji se hapse ljudi njegovog soja, Miloševićeva vojna mašinerija na selo i njegovu porodičnu kuću šalje vojsku i tenkove, te mu je time dala lažni legitimitet, učinila ga nekakvim lažnim šiptarskim herojem, borcem za nezavisnost, a omogućila mu da zarad “svoje gu*ice”, žrtvuje članove svoje najuže porodice, pri tome pucajući u leđa sinovcu koji je hteo da se preda, čineći ovaj događaj mitskim zbog čega su mu i spomenik podigli” – rekao je autoru ovog teksta Stanišić.

Ako je sve ovo rečeno tačno, a sigurni smo da velika većina Srba deli ovo mišljenje, pitamo se, zaašto oni, koji su i zbog Kosova rušili i srušili Miloševića nisu ispravili tu istorijsku nepravdu, odnosno nisu bar vratili ono malo vojske i policije na Kosovo, ako već nisu uspeli da tu teritoriju i praktično vrate pod okrilje i nadležnosti države Srbije?

I što je još gore, zašto takvi danas, dvadesetak godina kasnije, spočitavaju Aleksandru Vučiću, paleći lažne vatre, šaljući kroz Srbiju dimne signale – kako je on prodao Kosovo? Kome bre? I šta Vučić može da proda – što nije prodato? Šta da potpiše što već nije potpisano?

Dosovci dolaskom na vlast u opštoj histeričnoj pomami, rasprodaji srpskih preduzeća i ličnom bogaćenju nisu stigli ni da se bave pitanjem Kosova… 

Zašto danas ćuti dr Koštunica Vojislav? Zašto srpskom narodu konačno ne objasni, zbog čega su on (kao premijer) i Boris Tadić (tadašnji predsednik Srbije) gledajući u oči slagali Putina, dok su mu u njegovom kabinetu tvrdo obećali da se pitanje Kosova ne sme izmestiti iz SB Ujedinjenih nacija u krilo EU, odnosno predati u nadležnost EULEKS-a, jer je to, po Putinovim rečima “ jedna neformalna grupa interesnih etuzijasta na rekreativnim zadacima”.

Zašto su dozvolili da potom u vladi Srbije Božidar Đelić i Vuk Jeremić izlobiraju da se jedna takva katastrofalna odluka usvoji!?

Šta se potom dešavalo? Pa, dešava se novi pogrom Srba i drugog nealbanskog stanovništva na Kosovu, pale se ponovo naše svetinje i kao šlag na tortu stiže – proglašenje nezavisnosti! Šta je Srbija učinila? Ništa.

I šta sada? Zar je moguće da smo i dalje toliko obnevideli da jedinog srpskog političara u poslednjih 100 godina koji se na pravi način bori protiv sila zla i najvećih moći – nazivamo izdajnikom, političarom koji krši ustav?

Zašto ti branitelji srpske časti i teritorije nisu tako dično ustali protiv onih koji su srušili Miloševića, koji je bar pokušao da silom brani Kosovo, iako je znao da je to bilo ravno samoubistvu? I bilo je.

Zašto oni koji danas napadaju Vučića nisu napadali Đinđića zbog Kosova, Koštunicu, Tadića, Živkovića...