Šesti oktobar

Prođe već 20 godina, od kojih je bar 18 proteklo u naricanju za propuštenim, od 5. oktobra. Suza nam suzu stiže kada se sa nekim sentimentom govori o danu kada je rulja zapalila Skupštinu i kada je na vlast zasela ekipa koja je donela "demokratiju" i sprovela "ekspertsku" tranziciju, u kojoj su, gle čuda, zaradili popriličnu lovu, a državu pretvorili u ruinu, teritorijalno je smanjili, podredili interesima stranaca, uništili ekonomski i demografski, a sve to krunisali stvaranjem kaste i lažne elite koja srpski narod smatra za stoku kojom su oni predodređeni da vladaju i piju joj krv do iznemoglosti i vlastitog bogaćenja do granica na kojima bi se svako sa iole malo stida zacrveneo i sakrio.

I kuka se kako kako nije osvanuo 6. oktobar, kako nije sprovedeno sve ono što su zamislili, kako je moglo bolje, drugačije...
Istina je zapravo potpuno suprotna. Taj 6. oktobar jeste svanuo, nekom kao šansa da profitira, a nekom kao jutro puno mamurluka. Ipak, sve tekovine 5. oktobra, odnosno posledice, upravo su onakve, kakve je takva revolucija i mogla da izrodi.

Kada bi se analizirale posledice petooktobarskih promena i potonje tranzicije, sigurno bi se došlo do rezultata da je Srbiju ova avantura koštala kao jedno veliko ratno razaranje. Gubici su nemerljivi, ekonomski, ali i demografski. U prvim godinama 21. veka, Srbija je možda izgubila poslednju nadu za revitalizaciju, odnosno biološku obnovi i opstanak, i danas je pitanje može li se spasti od procesa ka kojem neumitno ide, nestajanja.

Dakle, 6. oktobar je i te kako osvanuo, za nekog kao poprilično dobra šansa da na krvi svog naroda profitira. Osvanuo je i 7. pa 8. i tako dalje, usledila je decenija jahanja, a ono što se desilo je sledeće...

Doba vizionara i eksperata

Prvo je društvena imovina, preduzeća i strateški resursi, proglašena za državnu, odnosno oteta od radnika, a onda je privatizovana. Kupili su ih šatro biznismeni, ljudi sa političkim vezama za jedan evro, dva, tri ili deset, a onda ih prodali po višestrukoj ceni i tako stekli prvi tranzicioni kapital. Ostatku naroda su objasnili kako su oni lepi, pametni, snalažljivi, vrhunski stručnjaci i biznismeni koji su uspeli na slobodnom tržištu. U stvarnosti, nije bilo nikakvog slobodnog tržišta, ali bajki o demokratiji i kapitalizmu je bilo na pretek. Nijedan od ovih genijalaca se nikada nije usudio, niti radio na slobodnom tržištu, samo su kombinacije sa državnim novce i preduzećima dolazile u obzir.

Onda su došli i stranci, mahom sporne i neuspešne privatizacije, a nadasve mutne, u kojima su domaći pojedinci izašli poprilično nafatirani. Radnici su mahom ostajali bez posla i na ulici. Slobodno tržište, objasniše nam.

Masovna iseljavanja iz zemlje su počela otkad nam je svanuo 6. oktobar. Masovni otkazi, propala preduzeća, uništavanje domaće privrede, otvaranje granica za stranu robu, rasturanje države, vojske, ponižavajuća spoljna politika...

Posle Petog oktobra šverceri i demagozi su postali naši vizionari i kakvi su nam vizionari, tako smo i prošli.

Secikese i lopovi su postali ekonomski eksperti, pa su došli na genijalnu ideju: Zašto mi da proizvodimo kad možemo da uvozimo?! Njima, naravno, profita nije manjkalo.

Sećam se, ko god nam je prosipao demagoške priče dok se zemlja uveliko pljačkala bio je vizionar, a svaki probisvet koji je dolazio da nam zavuče ruku u džepove bio je ekspert. To je bilo doba velikih vizionara i eksperata. I svaka baraba čim bi se dohvatila Srbije, odmah je postajala vizionar i ni manje, ni više, nego ekspert.

Ološ...

Trubaduri, nagnači baba, kauboji i Meksikanci

Posle 5. oktobra, Čanak je svirao klavir na Pinku. Velja Ilić mu je pravio društvo, a priči da će nagnati babu smejao se slatko i Milan St Protić, čovek koji je bio ambasador u SAD i koji se, pričaju ljudi, malo zaneo u svoju ulogu, pa je Srbiju u Vašingtonu predstavljao noseći kaubojske čizme pred delegacijama koje su mu dolazile. Zajedno su se kliberili sa malih ekrana, a Srbija je plaćala cenu te kafanske diplomatije.

Neko bi rekao da su tada Srbijom zavladali potpuni politički diletanti, dunsteri kakve svet nije video, ali to sad nije politički korektno... Ipak smo posle Petog oktobra naučili da se više ne kaže "Lažeš, barabo!", nego "Gospodine, vi ne govorite istinu!".

Ostalo je nepoznato da li je Velja nagnao Medlin Olbrajt, ali je prilično sigurno da je ovakva sprdačina na račun tada najmoćnije žene sveta stigla i do SAD, jer njihove diplomate u Beogradu verovatno nisu sedele u opancima praveći budale od sebe i naroda koji predstavljaju kao što su naši petoktobarci radili svuda po svetu.

Velja je u međuvremenu dobio nagle napade poštenja kada je ostao bez ministarske fotelje koju je uspešno furao više od 12 godina.

Ambasador u Meksiku je bila političarka kojoj je ta destinacija bila pogodna zbog emotivne veze, pa kad je bal nek maskenbal. Ipak je Peti oktobar.

Cirkus je bio kompletan...

Šta je demokratija?

Posle Petog oktobra započeli smo ponižavajući put golgote u EU. Veliki vizionari rekoše da ulazimo 2003. pa 2007. pa 2012, 2020, 2165...
Ali, Evropa nema alternativu, rekoše nam...

I nije bilo demokratski reći da možda možemo i sami, kako smo najčešće i morali u istoriji. Ne, ne, beskrajne evrointegracije su naša obaveza, jer to je demokratski...

Dobili smo i novi Utisak nedelje gde nam je Olja Bećković sa svojim gostima, brojnim mudroserima i prodavačima magle, objašnjavala šta je to zapravo demokratija i da je jedino ispravno ako Tadić pobedi na izborima.

Ukratko, demokratija je bila sledeće: Radikali osvoje 35 posto na izborima, ali vladu formiraju Kurta i Murta na večeri sa stranim ambasadorom. Da stvar ne bude suvoparna, ministarstva su posle 5. oktobra napunjena stranim nadziračima, a nije bila retkost ni da ministar skokne, da raportira u nekoj od ambasada, usput, onako po naški i da olaje kolege.

Demokratija je kada predsednik postane Tadić posle kampanje u kojoj su nam petooktobarski prvaci objašnjavali kako će nas bombardovati i uvesti sankcije ako pobedi drugi kandidat.

Seća li se iko da je taj čovek vedrio i oblačio Srbijom, a danas skuplja potpise da bi izašao na opštinske izbore na Vračaru.

I takva je sudbina svih petooktobaraca. Prevara je ogoljena, ali je Srbija skupo platila cenu...

Lažna elita protiv srpskog naroda

Danas, kada pobedi kandidat koji se ne sviđa petoktobarcima, sa recimo 60 odsto glasova, odmah kreće buka: "To je diktatura!", kreću žalbe Briselu, plač kod stranih ambasadora. U suštini, izgubili su privilegije koje su imali više od decenije i shvataju da se one neće vratiti, sada cmizdre, strancima dabome, znaju ko su im gospodari.

Petooktobarci su bili ubeđeni da su prometeji u narodu kojim su hteli da vladaju, a duboko ga preziru. Sebe su proglasili za elitu, modernu, urbanu klasu koja je višom silom dana da vlada Srbijom. Suštinski, svi su bili jajare, sitni džeparoši, malograđani, poluintelektualci i pokvarenjaci koji za malo privilegija skidaju gaće i prodaju sve što mogu.

Narod koji toliko preziru nikada ih nije prihvatio, a njihova mržnja i frustracija je postajala sve veća jer nisu mogli da nam objasne da su oni viša klasa. Nikada to nisu ni bili, osim možda u svojoj kući, što je nebitno, jer njihove kuće nisu ostajale manje, njihovo imanje nije se skraćivalo kao Srbija i njihova deca nisu ostajala na ulici.

Demokratija je bila kad ne smete da pomenete Oluju, genocid i etničko čišćenje sprovedeno nad Srbima od Hrvatske, preko Bosne do Kosova, a idete okolo i izvinjavate se, dodatno ponižavajući svoj narod koji je najveća žrtva raspada Jugoslavije.

Demokratija je kad rasturite zajedničku državu, a usput napravite dobre poslovne kombinacije sa Milom i kad se smejete preko telefona sa Roćenom jer ste je*ali majku svojoj državi dok planirate žurku na Svetom Stefanu.

Demokratija je kad vam Kosovo proglasi nezavisnost, a vi odete u Rumuniju.

Demokratija je kad su mejnstrim drugosrbijanski pisci i nosioci misli.

Demokratija je kad uništite sopstvenu vojsku i naoružanje, pa izjavite da Srbija više neće ratovati, kao da to zavisi od nas.

Demokratija je kad šiptarske teroriste pustite iz zatvora, a svoje vojnike pohapsite i pošaljete u Hag. Još ako je neki praznik, simbolično, samo nek’ je simbolično...

Taj momenat ritualnih poniženja za Srbiju je nešto neverovatno...

Suština Petog oktobra

Hrabro su srušili Miloševića. Takvom činu dostojnom epopeje možda su malo, ali samo malo, doprineli milioni dolara švercovani u kožnoj jakni iz Budimpešte, strane obaveštajne službe, deo domaćih i naravno, mafija. I to je demokratija.

Pravda za Miloševića? Ne, nikako! To je već posebna tema, ali zamislite koliko je on bio loš, kad su ljudi poverovali da ekipa iz DOS-a može nekom doneti dobro.

I tu dolazimo do suštine Petog oktobra koja nam je sve vreme pred očima, ali odbijamo da je vidimo. Valjda je mnogima teško da se pomire sa tim da su ispali magarci.

Dakle, suština Petog oktobra je sledeća: Kako pod plaštom demokratije i tranzicije sopstvenu državu pretvoriti u koloniju i uz dozvolu stranih gospodara opljačkati svoj narod.

Dogodilo se upravo ono što je jedino i moglo da se dogodi.

Plač nad Petim oktobrom potpuno je razumljiv za sve one koji su vajdili od tranzicije, a sad su im tokovi novca presečeni.

Oni koji žale iz nekih ideoloških razloga su idioti, možda korisni idioti, za neke eventualne buduće podvige.

Eto šta se desi kada rulja zapali Skupštinu, a vlast uzmu šverceri, secikese i politički diletanti.

Neka nam je za nauk... Ali, hoće li Srbi naučiti?

Naravno da neće...