Krstić: Vučić je Đinđićev pravi naslednik!

 Da li ste vi zaista budući direktor RTS-a?

- Nisam. Nije mi to nikad ni palo na pamet. Vest da o tome razmišljam je ono što se sad moderno kaže fejk njuz. Ja sam, naravno, to odmah demantovao. Ali su novine koje su lažnu vest objavile „zaboravile“ da taj demanti pomenu.

Možete li sebe zamisliti u direktorskoj fotelji na javnom servisu?
- Ako me naterate, mogu sebe da zamislim i kao kosmonauta koji leti na Mars. Ali nije realno da to budem, niti to želim. Mislim na RTS, za Mars se još premišljam.

 Kosovo je ovih dana najbitnija tema u Srbiji, kakav je vaš stav po pitanju razgraničenja?
- Kosovo je već dugi niz godina najvažnija i najmalignija tema jer definiše sve druge teme: od EU integracija do boljeg života svih građana Srbije. Zamrznuti konflikt je najgore moguće rešenje zato što je to konflikt koji u svakom trenutku može da preraste u oružani i zato što, u smislu granica, zamrzava situaciju kakva je sad na terenu, a u kojoj mi praktično gubimo sve, a naročito Srbe kojih danas još ima na KiM, ali kojih će, ako se ova agonija produži, biti sve manje. Kompromis, razgraničenje ili korekcija granica jeste mogućnost da povratimo nešto od onoga što smo izgubili 1999 i kasnije i osiguramo opstanak Srba i naših svetinja na Kosovu. To je mogućnost koju je Vučić otvorio svojim diplomatskim naporima i nisu mi jasni ljudi koji pokušavaju da ga u tome spreče.

 Pojedine stranke se svim silama zalažu za zamrznuti konflikt, te kritikuju mogućnost razgraničenja?
- Kada su u pitanju populističke stranke, tu je stvar jasna - one žele da Kosovo ostane rana koja krvari jer im je to korisno za ponovnu zloupotrebu na sledećim izborima. Zašto su „demokratske“ stranke i NVO danas u istom frontu sa šovinistima, nacionalistima, fašistoidima i demagozima svih boja. Zašto žele da spreče Vučića da reši problem koji oni dok su bili vlast nisu umeli i smeli, e, to je zanimljiva tema, za koju bi nam trebalo više prostora.

 

 Da li će nam u jačanju zemlje pomoći ponovno uvođenje obaveznog vojnog roka?
- To je složeno pitanje. Pre svega, obavezni vojni rok košta. Profesionalna vojska je mnogo efikasnija, a opet, bez obaveznog roka država oskudeva u rezervistima. Takođe, bez obaveznog roka imamo generacije ljudi koji nemaju pojma kako treba da se ponašaju u vanrednim okolnostima, ne znaju da pomognu povređenom, ne znaju da pomognu sebi. Ova medalja, dakle, ima dve strane. Pretpostavljam da je predsednik zato naglasio da država razmišlja o uvođenju, mereći razloge za i protiv. No, zanimljivo je kako oni koji su aplaudirali Stamatovićevom paravojnom kampu odjednom zavapiše nad mogućnošću tromesečnog vojnog roka. U redu im je kad strani „psi rata“ našu decu uče patriotizmu, ali im je nepodnošljiva misao da oni nauče kako se koristi protivpožarni aparat i kako se stavljaju Eshmarkova poveska ili prvi zavoj.

Čini se da su crkveni velikodostojnici sve prisutniji na političkoj sceni, vi ste jedna od retkih javnih ličnosti koje nemaju problem da im to javno zamere. Zašto ostali ćute?

- Ćute zato što je licemerje postalo zaštitni znak građanske elite. Sve što po njihovom mišljenju nasrće na Vučića i ometa ga u rešavanju kosovskog problema oni odobravaju. Nije im uopšte važno kakav je hohštapler u pitanju, niti se brinu što time skrnave svoje životne principe. Kao da je nekakav amok obuzeo intelektualnu javnost. Od drveta ne vide šumu, ne vide mogućnost da Srbija napokon reši problem koji je godinama davi i ne dozvoljava da bude ravnopravni takmac sa ostalim evropskim zemljama. I Dobrica Ćosić je upozoravao da će SPC biti protivnik rešavanja kosovskog pitanja, protivnik dogovora.

Čini se da je lider te struje u SPC mitropolit Amfilohije. Da li je to tačno?
- Amfilohije Radović je, to mi tvrdi jedan njegov sagovornik, govori da je mnogo bolje da izgubimo celo Kosovo nego da bar nešto dobijemo nazad. Gubitkom čitavog Kosova, koje Amfilohije priželjkuje, bićemo opet u ulozi žrtve i opet ćemo moći da se vajkamo i žalimo na nepravdu i da budemo velikomučenički nebeski narod. Imaćemo opet izgovor za sve svoje neuspehe i propuštene šanse. Prirodno je da im je neprijatelj Vučić, koji vodi veberovsku praktičnu politiku usmerenu ka rešavanju problema, miru, ekonomskom jačanju Srbije i boljem životu za građane i naraštaje koji dolaze.

 Koliko je DS sa Zoranom Lutovcem na čelu daleko od DS sa Zoranom Đinđićem na čelu?
- Može na mene da se ljuti ko koliko hoće, ali tvrdim da je Vučić danas na srpskoj političkoj sceni jedini nastavljač Đinđićeve prakse i njegove pragme. Ko to ne vidi, neka obrati pažnju na činjenicu da je Vučićeva politika potpuno oslobođena mitomanije i pseudomitologije, a da se on suočava sa problemima od kojih su prethodnici pobegli glavom bez obzira. Vučić ima hrabrosti da se uhvati ukoštac s praktično nerešivim državnim i nacionalnim problemima, sa kosovskim problemom, a pre toga sa problemom bankrotstva državne kase. Smanjenje plata i penzija nikome ne donosi popularnost, kosovski problem još manje, ali ako Vučić uspe, doneće višestruku korist i državi i građanima Srbije. To ga od političara pretvara u državnika.

 Svedoci smo kako je umetničko delo koje je bilo izloženo u izlogu Kulturnog centra Srbije u Parizu izazvalo pravu buru u javnosti. Ministarstvo kulture je naložilo da se sporna skulptura ukloni, šta vi mislite o tom slučaju?
- Postupak Ministarstva kulture jeste cenzura i pokazuje da cenzura nekad može biti korisna i dobra stvar. Miki i Paja u figurae veneris pozi s belim anđelom u pozadini je umetnost zgodna za svaku galeriju, osim za onu koja reprezentuje državu.

 

 Pročitajte još: