Žestok napad Branke Prpe na predsednika Srbije koji se bori da se sazna istina o Jasenovcu!

- Naravno da se potresete na slike zločina, pogotovo kad su to direktne slike, kad nema nikakve stilizacije. To vam je razlika između grčke drame i onoga što je antički Rim preuzeo od Grka, pa su na kraju počeli ljude ubijati na pozornici. Tako smo od grčke drame došli do Koloseuma. Naravno da brutalne scene izazivaju reakciju. S druge strane, moram da kažem da je Beograd u vreme okupacije na svojoj teritoriji imao četiri logora: dva koncentraciona - Sajmište i Banjički logor i dva sabirna - Topovske šupe i Milišićevu ciglanu.

Svi ti logori bili su u sistemu nemačkih koncentracionih logora. A strašni zločini, koji su se tada dešavali na teritoriji Beograda, nisu zaslužili ni spomeničku baštinu. Logor Sajmište je jedno veliko smetlište, a logor Banjica ni ne postoji kao spomen kompleks. Topovske šupe su mesto gde će sada da grade šoping mol. Ta vrsta dijaboliziranog odnosa prema žrtvama, gde postoje više vredne i manje vredne žrtve zaista je zastrašujuća. A da ne govorim da su na Sajmištu ubijani Srbi - civili i partizani koji su stizali iz Jasenovca.

- Jasenovac je bio jedan od glavnih toponima zločina u Jugoslaviji u vreme Drugog svetskog rata. Itekako se o tome govorilo, itekako se o tome učilo. A s druge strane, ja sam kao direktorka Istorijskog arhiva Beograda bezuspešno pokušavala da vladajuće strukture navedem na to da nešto progovore i o logorima i zločinima na teritoriji Beograda u Drugom svetskom ratu. Umesto toga, imali smo pokušaj da se rehabilituje Nedić i pored toga što su Nedićeva specijalna policija i Gestapo punili logore Banjicu i Sajmište. Pripadnici Sedmog odeljenja za Jevreje i Cigane, tako se zvala ta jedinica Nedićeve policije, hapsili su ljude po gradu i slali ih u te logore.

Kroz Sajmište je prošlo 33.000 ljudi od kojih je preko 13.000 likvidirano. Ubijeno je preko 6.300 jevrejskih žena i dece. U sabirni logor Topovske šupe odvođeni su jevrejski i romski muškarci koji su zatim streljani na Jajincima. Zna se da je na Jajincima sahranjeno preko 60.000 ljudi, a po procenama streljano ih je preko 80.000. Spomenički kompleksi su briga države. Da li je iko išta uradio na tom planu? Da li je to ušlo u edukativni sistem? Da li mi imamo kulturu sećanja? Sa svim tim zločinima igramo se žmurke. A da ne govorim o zločinima u toku rata devedesetih godina.

- Mi živimo u jednom halucinantnom društvu gde se istorija potpuno dijabolizira. Nove generacije su zaista hendikepirane jer im se ne dozvoljava da saznaju pravu istorijsku sliku jednog izuzetno dramatičnog vremena. Istorijska nauka je u funkciji ljudskog znanja, a ne propagande.

Sve je počelo sredinom osamdesetih kada je trebalo naterati ljude da sve one jugoslavenske narode, sa kojima su živeli, počnu da smatraju svojim neprijateljima. Pokrenut je lanac osvete, pa smo čuli da je Srebrenica osveta za Drugi svetski rat i slične stvari. To je postalo popularni oblik istorijskog sećanja koji je sejao zlo. Filozofkinja Agnes Heller je napisala da se ono što je Marks rekao za religiju da je opijum za narod sada to isto može reći za istoriju. Istorija je zaista postala opijum za narod. To je duboko uznemirujuće za istoričara.