Zoranu izbacivali zbog Tita, ministrov drug se upiškio!

Zorana Mihajlović: „Zamalo da me izbace iz škole zbog Tita“

- Naravno da se sećam 1. septembra 1977. godine, kada sam krenula u prvi razred OŠ „Radoje Domanović“ u Novom Beogradu. Pamtim i da sam se kao mala bucka stalno koškala sa dečacima. Neću zaboraviti i kako su maltene hteli da me izbace iz škole u četvrtom razredu. Petog maja te 1980. godine donela sam tortu u školu da počastim drugare jer mi je tog datuma rođendan. Ja vesela, pevam, šalim se sa svima, a svi ostali su bili nekako tužni... Znala sam da je dan ranije umro drug Tito, ali mi je mnogo važniji bio moj rođendan! Poslali su me kod direktora i odmah zvali moje roditelje da dođu. Ipak, sve je prošlo dobro na kraju.

Vladimir Đukanović: „Majka me je odvela na prvu prozivku“

- Bilo je to davne 1986. Majka me je odvela na prvu prozivku u školu, bio sam I/7. Išao sam u Osnovnu školu „Bora Stanković“ na Banjici. Sećam se i učiteljice Drine Pavlović. Nisam imao tremu, čak sam jedva čekao da pođem u školu.

Amir Bislimi: „Naravno da je bilo treme“

- Išao sam u Osnovnu školu „Jovan Dučić“, koja se nalazi na Petrovaradinu. Prvi dan pamtim po tome što sam jedva čekao da krenem u prvi razred. Naravno da je bilo treme, a prvog dana su me u školu vodili roditelji. Bio sam odličan učenik.

Vojislav Šešelj: „Još sam u kontaktu s drugaricom Sabinom“

- Polaska u prvi razred se sećam kao da je juče bio. Išao sam u osnovnu školu u Sarajevu. Sećam se tog prvog dana, sećam se učiteljice Dušanke Stanarević, koja se posle preselila u Beograd i nikada je više nisam video. Mi smo bili eksperimentalno odeljenje, nismo uopšte radili olovkama, nego smo odmah krenuli nalivperima i hemijskim olovkama. Nije kod nas bilo „tanka, debela linija“. Imao sam sve petice dok nisam zapao duboko u pubertet.

Muamer Zukorlić: „Bio je to moj prvi uzlet“

- To je bilo davne 1976. godine, moje rodno selo Orlje, opština Tutin, četvororazredna seoska osnovna škola. Sećam se prvog dana, bio je to taj moj prvi uzlet, kao kada ptica iz gnezda izleti, uzlet koji nikada nisam završio jer zapravo nikada nisam ni prestao da se školujem. Bila je graja, sreća, ali i trema je bila prisutna zbog autoritativne učiteljice, koja vam izražava dobrodošlicu, ali i očekivanja i nabraja milion i po novih pravila koja treba primeniti. Imao sam sve petice. Nisam imao program predškolskog obrazovanja, ali sam bio u porodici gde sam maltene pohađao svojevrsnu akademiju kod dede, koji je bio posleratni učitelj i imam.

Pavićević: „Dao sam časnu pionirsku reč“

- Kako se ne bih sećao. Svi smo nosili plave kape i crvene marame. Tog prvog dana smo dali časnu pionirsku reč da ćemo marljivo učiti i raditi i biti dobri drugovi. To je bilo davne 1984. godine.

Stefanović: „Slikao sam se pored Titove biste“

Godine 1981. sam krenuo u prvi razred Osnovne škole „Jovan Popović“ u Novom Sadu. Sećam se nove sredine i straha od uklapanja. Brzo sam stekao sjajna prijateljstva. Neka traju do danas. Sve je bilo ozbiljno i strogo i Titova bista u holu pred kojom sam se slikao. Nemam tu fotku. Sećam se da mi je delovalo kao da više nema bezbrižnosti i igre. Tako mi se nakratko učinilo.

Šarčević: „Pamtiću po drugu koji se upiškio“

- Nisam imao tremu, u školu sam pošao godinu dana ranije. Sećam se da sam imao druga u prvom razredu, zvao se Milenko. On se fizički borio da ne uđe u školu, vikao je: „Ja neću u školu“. Učiteljica ga je vukla za jednu nogu, mama za drugu, a on se držao za prag. Imao je ogroman strah. Kada je seo pored mene u prvu klupu, kada su ga uterali i kada je shvatio da ne može da izađe, on se, mukica, i upiškio. To ceo život pamtim.