Biljana: Ne živimo zbog njenih krika, opsedaju je demoni, zgradu je poplavila nekoliko puta, a to sve mi plaćamo!

Iz dana u dan, stalno isti scenario. Psihički bolesna komšinica ne dozvoljava ostalim stanarima normalan život. Šest godina traje agonija stanara zgrade u zagrebačkom kvartu. Već im je prekipelo, a uz silnu buku komšinicina bolest se ne manifestuje samo kricima, već pušta vodu ne bi li se izborila s onim što ju muči.

"Ona drži česmu otvorenu jer se na taj način bori protiv ne znam koga. Protiv demona koji je napadaju i tako dalje", priča jedna od stanarki zgrade Biljana Malović.

Retko kada je vide, ali je stalno čuju. Zvuk vode iz slavina postao im je sastavni deo života.

"Stvarno imam osećaj kao da živimo pod vodopadom. Prostor naše dnevne sobe ne možemo da koristimo jer ne možeš gledati film od buke koju nekad ta voda čini", prepričava Biljana.

Pušta vodu iz svih slavina i to toliko dugo da je uspela da probije dva sprata i uništiti stanove. Voda je čak curila i napolju po fasadi.

"Onda smo zvali vatrogasce. To nam je bilo jedino. Onda su vatrogasci zvali policiju, provalili. Unutra sve mokro, ona sedi u fotelji pred televizorom, a nama curi voda, priča predstavnica stanara Đurđa Čulig. Vatrogasci su provaljivali preko balkona. Tada je završila u Jankomiru, međutim to nije bilo dugoročno rešenje.

"Pa znamo da joj zvonimo na interfon, lupati na vrata. Nekad joj susedi viču na prozor 'Smirite se, nemojte vikati', jer to znaju često biti sitni noćni sati. Ti ljudi spavaju, ti ljudi rade ujutro. Međutim, ona nikome ne otvara vrata, čak ni policiji. Na interfon nam nekad pusti Radio Mariju, molitve. Tako da mi do nje ne možemo uopšte doći, ispričala je susetka Biljana Malović.

I policija je na njihove pozive prestala da dolazi, a susedima je sve gore.

"Vrhunac je kad bolesna komšinica počne po ovoj udarati gvožđem po plinskim cevima. Od vibracija su nama nastale pukotine na zidu, govori Marijana Švrljuga.

Osim što je mučno slušati komšinicinu bolest koje nije ni svesna, uz neprospavane noći i života u strahu, još i plaćaju za sve to. Susetka, naime, uopšte ne plaća režije, a voda se deli po članovima domaćinstva, a popravke svih šteta koje su nastale platili su sami stanari.

"Sve to na kraju meseca ispadne oko 300 do 400 kuna po domaćinstvu", kaže Švrljuga.

Tri puta je završila u psihijatrijskoj bolnici Sveti Ivan. Ostali susedi su tada mislili da su rešili problem, međutim svaki put stvar bi vrlo brzo eskalirala nanovo. Sami su istraživali kako pomoći svojoj komšinici, a i sebi.

Žena živi sama, i iako ima rodbine, ni oni ne mogu doći do nje. Biljana Malović govori kako je socijalna radnica u komšinicinom stanu bila tri puta, a sledeći korak je uput za psihijatrijsko lečenje. Uput može izdati lekar opšte prakse, no, tvrdi Malović, on se nije pojavio.

Ona je zaključana u stanu, a komšije hodočaste po institucijama. Nakon zadržavanja u psihijatrijskoj bolnici ona bude puštena s nalazima, ali ona sama s njima nikada ne dođe do svog doktora koji bi trebalo nastaviti terapiju. Komšije već mesec dana mole institucije da se nešto poduzme. I konačno je došao taj dan.

Lekar opšte prakse, do kog ona samostalno nikada ne bi došla, u dogovoru s njenim nećakom, kojeg jedinog tu i tamo posluša, došli su da vide šta i kako dalje.

"Nije stvar što ona odbija terapiju, nego ona uopšte nije svesna da treba da uzima terapiju, to da je ona u posebnom psihičkom stanju da ona to ne može proceniti, objasnio je njen lekar.

A dok nema nikakve agresije ili štete, materijalne ili neke druge, nemoguće je ući u stan ukoliko ih ona samostalno ne pusti, i nećaka i lekara i patronažnu sestru.

"Stvar je u tome da hitna ne želi da dođe po nju ako ih policija ne nazove. Čeka se da bude agresivna. Tako funkcioniše sistem. Ne, ne mogu reći da sistem ne funkcioniše niti ne funkcioniše jer ga nema", priča njen nećak.