Imam Admir, fratar Ivo i paroh Željko došli u zabačeno mesto i postali najbolji prijatelji! Ne slažu se samo oko jednog! (FOTO)
Na tom području još u srednjem veku postojala je plemenita opšina Kolarić u kojoj su svi stanovnici bili plemeniti - slobodni seljaci, a Vojnić je formiran kao obrambeni grad u vreme napada Turaka.
Facebook printscreen
Pročitajte još:
Priču ovako o ovom kordunskom delu Hrvatske kazuju tri pomalo neobična čoveka, imam, fratar i paroh. Admir Muhić, Ivo Bošnjak i Željko Vidaković. Predstavnici su oni svojih naroda, svojih religija i dobri su prijatelji, koje je životna sudbina spojila baš ovde, kako kažu u "centru sveta".
- Vera spaja kroz lepe stvari, ali i kroz probleme koje prolazimo svi. Malo je reći da su međuverski odnosi korektni, jer su oni još i bolji. A što se nas trojice tiče, tu ne treba trošiti reči - slaže se trojac.
- Ma mi smo se kliknuli na prvu. Mentalitet Hrvata, Bošnjaka, pa i Srba s ovih područja je vrlo sličan - dodaje hodža Muhić.
- Sva trojica rođeni u Bosni, mlađi smo ljudi, neopterećeni prošlošću, nemamo kočnica, odrasli smo u multietničkim sredinama, ali i bez obzira na sve to, opet se na kraju sve svodi na jednu stvar: ili jesi čovek, ili nisi čovek, nema to baš puno veze sa nacionalnošću - naglašava fratar Ivo.
Ima, dakako i stvari oko kojih se ne slažu. Tako recimo oženjeni efendija i paroh fratra koji je, dakako, u celibatu, kada pričaju o plusevima i minusevima ženidbe teše ga da se ne brine, jer nije on u minusu već su njih dvojica, jer stvar treba sagledati celovito, a ne samo s jedne strane.
- Eh, je l’ prednost ili nedostatak, ne znam ni sam što bih ti rekao. Kažu mi oni - blago tebi, nemaš žene, pa ne polažeš nikome računa, a ja njima kažem, da nemate žena, kukali bi vi! - kroz smeh priča fratar Ivo.
Prvi su prijateljstvo sklopili efendija i paroh, jer su najduže tu.
- Ja sam želeo da otvorim tu priču, pa sam Željka posetio za jedan Uskrs, poželeo sam da mu čestitam iz kolegijalnih razloga, a isto tako sam znao da odem na ponoćnu misu u katoličku crkvu kada je župu vodio fratar Tomo. Hteo sam da izazovem pozitivan efekt. Pomislio sam, kada dete vidi da hodža, fratar i pop zajedno sede, reći će kući: mama, tata, deda, video sam ih da sede skupa. Onda su roditelji dužni da mu kažu: i on je čovek, iako nije “naš”! Pozdravi ga naplju, pomozi mu, nasmeši mu se u prolazu, ustani mu u autobusu. Neka ova naša zajednička slika bude takva poruka koja će otići u svet - kaže imam Muhić, dodajući da je na njima da budu portparoli ljudima.
- Ako je čovek na rubu i u siromaštvu, on je na pragu da izgubi veru u Boga, znači, mi smo ti koji im moramo pomagati, i duhovno i socijalno i materijalno, da se s njima radujemo i tugujemo. Ako budu morali da odemo svi, ja ću biti zadnji koji će otići - kaže hodža.
- Ima ovde velikih socijalnih problema, vidim da ima kuća bez vode, pa majka nosi kupati decu na reku ili potok. To je sramota, i to sam rekao načelniku opšine - kaže fratar Ivo, slažući se sa svojim kolegama da više brige treba posvetiti mladim ljudima, jer previše ih odlazi trbuhom za kruhom.
Dok trojica muškaraca šire ljubav i toleranciju u Hrvatskoj, njihova Bosna vapi za takvim nečim. Šta će biti s njom?
- Bosna živi večno, kad je preživela tolike godine, preživeće i ovo. Ponosan sam na nju, ona je moja domovina, toga se ne stidim i nikad je se neću odreći. Celi moj život vezan je za nju, nikada ni najmanju neugodnost nisam imao tamo, osim jednom, kada su igrali “Željo” i “Zrinski”, a ja navijao za Želju, pa mi je jedan prigovorio - priseća se kroz smeh fratar Ivo Bošnjak, inače vatreni hajdukovac.