Da se nikad ne zaboravi: Zločini koji su nepojmljivi za normalan ljudski um!

Ali je tako. Niko ne može da ospori da u našoj nadasve bolnoj istoriji prečestih i nehumanih stradanja - tužnijeg i težeg događaja nije bilo. To se svi slažemo. Ali mi ne bi bili Srbi da se oko nečega i ne sporimo, pa smo tako dozvolili sebi da budemo dovoljno nerazumni da, i u ovoj, ovako stravičnoj stvari, ne možemo da nađemo zajednički jezik.

Tragedija jasenovačkih novomučenika je neopisiva, zravorazumski čovek ne može ni da pokuša da je prikaže bilo kakvim izrazima. Ne postoje adekvatne reči koje bi dale dovoljnu težinu zverstvima kojima je naš narod tamo i tada bio izložen. Ja to neću ni da pokušam ovde.

Ali ono što hoću je da ukažem na to da ih mi danas ubijamo - ponovo.

Ne ni po prvi put, kada su ih ustaše zatvorile u Drugom svetskom ratu i izložile sadizmu kakvim bi im i najokoreliji SS-ovci pozavideli. Ne ni po drugi put, kad smo odmah po završetku Velikog rata preskočili tu "sitnicu" da ih popišemo i pomenemo kako dolikuje svakom živom biću koje je hodalo ovom planetom. Ne ni po treći put, kada smo decenijama zarad nekog lažnog bratstva i jedinstva poklonili zločinačkoj državi Hrvatskoj mogućnost da se u okviru Jugoslavije otrese i opere od činjenice da je uz svoje nacističke saveznike bila zemlja gubitnik koja je morala za to da snosi posledice. Ne, nego smo joj uz to dozvolili i da ponovi svoje zločine nad Srbima devdesetih godina, a da od zemlje agresora, propagandom, pretekne na status zemlje žrtve i za to bude nagradjena članstvom u EU.

Dozvolili smo i da neugašene ustaše svojim marljivim radom i borbom za svoj interes danas predstavljaju svoje revizionističke podatke koji skoro pa trivijalizuju taj isti Jasenovac. Došli smo do toga da u beogradskoj štampi čitamo predstavljanje knjiiga hrvatskih "stručnjaka" koji komplekse ustaških logora, u kojima su naši preci kuvani i pretvarani u sapun, opisuju kao najobičnije radne logore, u koje smo maltene samostalno odlazili. Pa dobro, da li smo normalni?

Alojze Stepinac koji je nasilno prekrstio na stotine hiljada našeg pravoslavnog življa u katoličku veru, danas se predstavlja kao svetac koji je to radio iz čina milosrđa, ne bi li ih spasao od ustaške odmazde. Pronašli su čak i neka dokumenta sa kojima mašu da je to uradio ciljno kako bi im omogućio kad prođe ta "oluja" da se ponovo vrate pravoslavlju. Prošlo im je i da to tako lepo upakovano i odštampano odnesu u sred Izraela, pa i da, ni manje ni više, nego u ulici Plača, kojom je u svojoj golgoti hodao sam Isus Hrist, postave Stepincu spomen ploču kao velikom humanisti.

Doduše, ima i nečeg dobrog u tome što su Hrvati preterali kada su to uradili. Nešto se probudilo u Srbiji, javili su se trzaji koji nisu slanje običnih depeša i protestnih nota za brisanje zadnjice. Ali da se vratim na poentu na koju hoću da ukažem.

Mi, Srbi, danas monstruozno ubijamo naše žrtve Jasenovca i po četvrti put jer ih, za ovih 75 godina, nismo udostojili čak ni ličnog imena.
Pored toga što i dalje licitiramo, nagađamo, pravimo pretpostavke i procene, mi nikako da svakom tom stravično okončanom životu na mestu broja - upišemo njegovo i njeno ime. Ovako se i dalje glođemo međusobno i raspravljamo ko je u pravu. I tu je naša klackalica.

Umesto da udružimo snage, da se spoje i naučnici i diplomate i aktivisti, stari i novi popisi i dokumenta, volonteri i entuzijasti, svi da se bacimo na danonoćni popis, da pođemo po selima i da pričamo sa ono malo preživelih iz čijeg sećanja možemo da spasimo istinu o stradanju našeg naroda, mi posao koji je morao da bude završen juče besomučno odlažemo za prekosutra. Jasenovačke žrtve zaslužuju mnogo više od nas.

Stoga, pred vama je u "Alo!" serijal intervjua svetskih, regionalnih i domaćih eminentnih stručnjaka i poznavalaca Jasenovca. Pred vama je i niz svedočanstava, razgovora jedan na jedan, sa preživelim logorašima i tzv. decom Diane Budisavljević. Pred vama je ono šta svako od njih misli, smatra i šta je učinio u svom veku na ovoj zemlji da istina ugleda svetlo dana. O tome šta nam je činiti morate da odlučite sami.

Priča o baka Milji (Priča Dušan Aleksić)

Iz Kadin Jelovca, Dubička opština, bio je neki Boro Drvenica. Imao je negde oko 12 godina. E taj Boro imao je priliku da vidi strašan zločine. Nepojmljiv. 

Obzirom da je ostao bez majke, imao je maćehu, imao je braću i sestre, i bili su svi skupa u Jasenovcu. Pošto su ustaše skupile te muškarčiće i njega su od maćehe uzeli i iz Jasenovca odveli na drugu stranu Save u grupi. E on je nama ispričao kad se vratio:
"Mi smo tad bili odvojeni. Kaže nama jedan ustaša: "Ovo što ćete sad videti da nikome niste pričali!". Mi smo u strahu, vidimo da svakog časa mogu da nas pobiju. A oni uzeše jednog najlepšeg dečkića, izdvojiše ga na sto i rasporiše. Onda zavukoše kolac u njega i staviše ga u peć. Oni ga peku, a još je bio živ. I ispeku ga, a onda njegovo meso daju rodbini i njegovoj baki Milji. Baka Milja je odbila to, pa su ustaše skočile na nju i polomile je kundacima i bacili u Savu. A tu je bio i Ljubo Miloš koji je naredio: "Ovu ostalu decu pobite!". I mi potekli bežat. Oni su pucali za nama, a ja sam se spotakao i pao u neko ulegnuće. Valjda su mislili da sam ubijen, ja sam tako ostao a oni su protrčali za ovim drugima. Kasnije sam se vratio mojoj maćehi. Kad sam se digao, čuo sam neki lom. U stvari su svinje došle i jele tog dečkića koga su ovi ispekli."

Priča o snaji Evi (Priča Anka Ranđelović)

Bila je i jedna, zvala se Eva. Bila je pevačica u Sarajevu za vreme rata. Jedan ustaša Stevo, inžinjer mostova se zaljubio u nju. Iz Gradiške rodom, on ju je zvao da napusti Sarajevo i da je vodi kući. Treći put je pristala i otišla sa njim kod njegove majke. On se bojao da je ne ubiju i želeo je da je spasi. Tako je i doveo i ostavio majci. A nije smeo majci da kaže da je ova Srpkinja. Kad je odlazio, ostavljao ih je zajedno same. Prozor od Evine sobe gledao je ka Gradiški i ona sve što je videla zapisala bi i ubeležila šta se tamo dešavalo. Tako jednom oni tamo pobili Srbe i bacili ih u Savu, a svekrva joj kaže:" Idi Eva, donesi mi vode iz Save, da pijem srpske krvi." A Eva bi odbila, pa bi je baba napala da je četnikuša i partizan. Sin je pravdao svoju ženu majci da ona nije Srpkinja, nego da je sažaljiva i da ne može to da gleda. Kad se završio rat Eva je objavila knjigu o Jasenovcu, ali je knjiga brzo zabranjena. Devojački se prezivala Stevanović. 

 

Priča o nepoznatoj trudnici (Priča Mina Zirojević)

Kad sam se bavila istraživanem o ustaškim metodama mučenja i ubijanja naišla sam na najjeziviji snimak koji sam ikad pogledala. Tada jednom i nikada više. Snimak je crno-beli, mislim da je pušten u okviru neke emisije Javnog servisa, pronašla sam ga na jutjubu. A na snimku se vidi kako su ustaše rasporile trudnu ženu i iz utrobe joj izvadili nerođeno dete. Potom je prikazano kako su to dete odrali i okačili mu kožu da se suši. A onda, kao da to nije dovoljno užasno, na snimku se vidi kako ujutru tu kožu jedu drugi logoraši.