Marija je živela s roditeljima, radila kao konobarica, a onda otišla u Nemačku. 3 godine kasnije ona je druga osoba!
Stalno je nešto radila, ali to su bili sezonski poslovi: bila je konobarica, čistila apartmane, brala mandarine, a bila je i sobarica na brodu. Na svim tim poslovima je situacija bila ista: plata mala, prekovremeni i rad vikendom neplaćeni, nikakva prava...
Printscreen
Godinama je radila loše plaćene poslove, nije mogla da priušti ni najosnovnije i gledala je kako joj vreme prolazi. A onda je odlučila kako joj je dosta svega: spakovala se i preselila u Nemačku. Tri godine kasnije tamo živi, radi, srećna je i ne planira da se vrati u svoju rodnu Hrvatsku.
Tako bi se ukratko mogle opisati tri poslednje godine života Marije Šimović (33) koja je do 2015. s roditeljima živela u Pločama. Stalno je nešto radila, ali to su bili sezonski poslovi: bila je konobarica, čistila apartmane, brala mandarine, a bila je i sobarica na brodu. Na svim tim poslovima je situacija bila ista: plata mala, prekovremeni i rad vikendom neplaćeni, nikakva prava... Ćutela je i radila jer nije mogla ništa da učini.
Pročitajte još:
- Sve vreme sam znala da treba nešto promeniti, ali sam to odgađala. Nadala sam se da će biti bolje i da će se odjednom pojaviti neki posao koji ću moći da radim cele godine. Nije to moralo da bude nešto fenomenalno, govorila sam samoj sebi, treba mi posao od kojeg mogu živeti. No, to se nije dogodilo - seća se Marija vremena pre 2015. godine. Živela je s roditeljima. Plata koju bi zaradila tokom leta topila se zimi. Roditelji su joj penzioneri, tako da im nije bilo lako da preživljavaju.
A onda je Mariji bilo dosta. Upoznala je porodicu koja je živela u gradiću nedaleko od Štutgarta. Oni su joj ponudili pomoć - mogla je prvo vreme besplatno da živi kod njih dok ne stane na noge.
- Te godine, tri meseca pre nego što sam otišla, na snagu je stupila odredba prema kojoj Hrvatima za rad u Nemačkoj više ne treba radna dozvola. Moja je velika prednost činjenica da savršeno govorim jezik jer sam kao mala s roditeljima živela u Nemačkoj. Tri meseca nakon dolaska dobila sam prvi posao - priča Marija, koja je tada počela da radi u kafiću.
Pročitajte i ovo:
Bio je to posao kakav joj je u tom trenutku savršeno odgovarao - najbolji da upozna ljude u novoj sredini. To se i dogodilo: upoznala je prijatelje, ali i svoga sadašnjeg partnera Toma, s kojim živi.
- Nije mi bilo lako u prvo vreme. Kako bi i moglo biti kad sam iza sebe ostavila sve one koje sam poznavala i volela? No, svi oni bili su mi po jer su znali da nema drugog rešenja. Nisam imala šta da izgubim: imala sam 30 godina, nisam bila udata niti sam imala dece ili bilo kakvih drugih obaveza - dodaje Marija koja je nakon nekoliko meseci dala otkaz u kafiću.
Nakon toga je radila u lokalnom bioskopu, potom kao dostavljačica za jednu kurirsku kompaniju, a sada je vozač putnika za jednu ustanovu.
- Meni je na svim tim poslovima bilo dobro. U jednom slučaju bila sam zaposlena na određeno, pa sam nakon isteka ugovora morala tražiti drugi posao. Drugi sam put htela veću platu, pa sam tražila nešto novo. Ovde je dobro to što čovek, kad odluči naći novi posao, nema nekih velikih problema. Ja hoću da radim i zato sam bez problema našla posao - ističe Marija i dodaje kako je bruto satnica tih poslova bila od 10 do 14 eura, dok je za dostavu imala 19 eura.
Slobodna je bila vikendima i praznicima. Ako je radila te dane, za njih je bila plaćenija. Subota je donosila 25 posto više na njenu satnicu, a nedelja i noćni rad 50 posto. Neoporezivo, kaže i dodaje kako onima koji žele da dođu da rade u Nemačku savjetuje da nauče jezik.
- Da, nedostaju mi roditelji i najbolja prijateljica, koja živi u Zagrebu, no redovno se čujemo i vidimo. Mislim da bi i njima bilo najbolje da dođu ovde, ali oni to ne žele. Za mene više nema povratka: planiram da posećujem ljude koje volim u Hrvatskoj, ali se tamo ne vraćam. Za mene tamo nema ničega. Evo, iskreno: to što je Nemačka kao zemlja napravila za mene, Hrvatska nikad nije - zaključuje Marija.