Roditelji su se bojali da će preći na njihovu decu!

Koja Vam je prva asocijacija kada neko kaže 'moćna žena'? Osoba koja ima deset miliona pratioca na Instagramu? Ili istu cifru na bankovnom računu? Sara Bero nema niti jedno niti drugo, ali i dalje je sinonim za moćnu ženu koja godinama unazad ostvaruje zacrtane ciljeve, pronalazi snagu i moć u svakodnevnim situacijama, a svoje znanje usmerava i pokazuje na pravi način. Sarin najveći uspeh su njene tri devojčice, curice sa sličnim ciljevima, željama, a razlika između njih je samo u broju hromosoma. Irma i Ilda su 12-godišnje blizanke s Daunovim sindromom, a njihova majka, hrabra Sara, godinama unazad podiže svest o ovom hromosomskom poremećaju. Rukama i nogama aktivno se bori protiv stigme i diskriminacije. I u tome uspeva, a kako je izgledao njen početak, Sara je ispričala u intervju za Story.hr.

Vratimo se na početak. Kako ste reagovali kada ste saznali da Vaše devojčice imaju Daunov sindrom. Jeste li tada nešto znali o tom genetskom poremećaju?

Tokom trudnoće nisam znala da devojčice imaju Daunov sindrom. Rodila sam ih u sedmom mesecu trudnoće. Kada sam stigla na neonatologiju rekli su mi da prvo odem kod genetičara i to sam, naravno, odmah i napravila. Došla sam u bolnicu sa svojim ocem, a genetičar mi je potom na jako ružan način rekao da devojčice imaju Daunov sindrom.

Bili ste relativno mladi kada ste prvi put rodili i na svet doneli dve prekrasne devojčice. Jeste li osećali strah?

Imala sam samo 20 godina kada sam se prvi put ostvarila u ulozi majke i nisam znala što je Daunov sindrom. Nisam do tada nikada niti upoznala osobu s tim sindromom. Nisam bila upućena. Sećam se da mi lekari nisu dozvolili da se radujem svojoj deci, niko mi nije rekao da će se one jednog dana smejati, grliti i najviše voleti.

Kako je reagovala okolina kada ste im rekli da devojčice imaju genetski poremećaj?

Jako loše su reagovali. Većina njih nije uopšte znalo o čemu je reč pa su neki članovi porodice dolazili u naš dom s predrasudama. Želeli su videti kakva su to deca, govorili su nam da ih ostavimo u domu, govorili su nam da smo mladi i da ćemo imati još dece...

Koliko Vas je majčinstvo promenilo?

Udala sam se sa samo 17 godina pa sam shodno tome sebi nametnula velike obaveze. Nisam imala priliku izlaziti s društvom, ali sam oduvek bila odgovorna i zrelija u odnosu na godine koje sam tada imala. Majčinstvo me promenilo i ojačalo. Vodim borbu već 12 godina i nisam više ista osoba. Izgradila sam sebe na deset načina. Nisam krhka, nisam ranjiva niti razmažena ili neodgovorna...

Jeste li se odmah snašli u ulozi majke?

Jesam, tri dana nakon poroda samostalno sam kupala decu, a kada su napunile četiri meseca krenule smo na prve terapije. U sve sam ušla jako i borbeno, a baš zbog toga smo danas tu gde jesmo.

U kojem trenutku ste odlučili krenuti podizati svest o važnosti kvalitetne zaštite za osobe s Daunovim sindromom?

Kada su moje devojčice napunile pet godina. Irma je ostala bez kose. Bila je preslatka, savršena haljinica, predivno lice, ali ćelava i zbog toga je sve vreme bila na meti neugodnih pogleda. Roditelji su se bojali da će Daunov sindrom preći na njihovu decu pa sam im morala dokazivati kako je to nešto s čim se dete rodi. Objašnjavala sam im kako to neće preći na njihovu decu i kako moje Irma i Ilda nisu drugačije.

Gde ste tokom života pronalazili snagu? Koje razdoblje Vam je bilo najteže?

Energiju sam znala pronalaziti u svojoj deci. Oduvek. I to je ostalo do dana današnjeg. Kada mi je teško, znam da moram ustati zbog njih jer niko drugi to neće umesto mene napraviti. Bilo je teških trenutaka. Irma je imala sedam operacija i bila je u komi. Sve su tako jako teški trenutci. Deca su svakom roditelju ona najsvjetlija tačka zbog koje žive.

Irma i Ilda su sada već velike cure. Jesu li tipične blizanke koje se u svemu slažu ili vole različite stvari?

Nedavno su napunile 12 godina i pohađaju dve različite škole. Irma je u svom svetu i ne voli kada je u prostoriji puno ljudi. Voli provoditi vreme sama. A Ilda se obožava šminkati, raditi frizure, voli telefon i Instagram. Ma baš poput prave tinejdžerke.

Na društvenim mrežama imate pravu vojsku obožavatelja, a svakodnevno dobijate stotine pozitivnih komentara. No, tu i tamo se nađe i neki negativni komentar. Koliko takvi komentari utiču na Vas?

Na početku su mi negativni komentari bili neprihvatljivi. Svaki put kada bi neko nešto ružno komentarisao, doslovno sam se tresla. No sada više situacija nije ista. Shvatila sam da su društvene mreže nekim ljudima zamena za psihijatra pa shodno tome pokušavaju lečiti vlastite frustracije tako što vređaju druge. Takve osobe ne smeju uticati na naš život. Trebamo se okrenuti predivnim ljudima koji na nas pozitivno utiču. Trebamo širiti ljubav, sreću, mir i biti podrška jedni drugima.

Godinama unazad prati Vas glas hrabre samohrane majke. Kako ste stizali?

Uvek kažem kako nam je u životu za sve potrebna dobra volja. Svako jutro mi odlučujemo hoće li nam dan biti lep ili ružan. Jednostavno moramo prihvatiti život onakav kakav jeste i shvatiti da nam je to jedan jedini. Moramo naučiti živeti sa svim vrlinama, ali i manama i to bez predaje. S puno borbe i truda. Moj životni moto je - život je težak, ali mi ga možemo učiniti lepšim.

S kojim predrasudama se najčešće susrećete?

Pa ljudima najviše smeta to što vodim računa o sebi. Neke osobe jednostavno ne vole videti sređenu ženu koja ulaže u svoj izgled. Često ljudi misle kako osobe koje imaju neki problem trebaju izgledati jadno kako bi nas mogli žaliti. Pre pet godina samoj sebi sam rekla da neću biti nikakva jadnica već borac kojem će se svet diviti. I stvarno je tako. Ne razmišljam o predrasudama. Ljude delim na dobre i loše.

Što ste sve postigli kada je reč o podizanju svesti?

Ja sam predstavnica prvog udruženja dece i mladih s Daunovim sindromom u Crnoj Gori. Član sam federacije Daunov sindrom u kojoj se nalazi još 11 evropskih zemalja. Radila sam na tri velika regionalna projekta u kojem su učestvovala deca iz Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Srbije i Hrvatske. Pokrenula sam prvi projekt u kojem su devojke s Daunovim sindromom učile sve o šminkanju, a svoje umeće su pokazale na takmičenju u Istanbulu. Osvojile su prvo mesto. Naš drugi projekt zove se Izbor za miss i mistera dece i mladih s Daunovim sindromom u kojem je učestvovalo 32 dece iz cele regije. Treći projekt je Svi za sport, sport za sve. Namenjen je punoletnoj deci koja profesionalno treniraju fudbal, a u Istanbulu će se takmičiti krajem maja ove godine. Organizovala sam i prve revije u Crnoj Gori. Napravila sam saradnje s brojnim udrugama, a bila sam u kontaktu i s ambasadorima i političarima. Naravno, to je za mene, običnu ženu, veliki uspeh.

Koji je Vaš najveći cilj?

Moj cilj je ostaviti svojoj deci sigurnu budućnost u kojoj će moći kasnije uživati. Cilj mi je da deci s Daunovim sindromom osiguram još puno stvari koje im nedostaju da budu prihvaćeni. Želim im omogućiti rad i normalan život. Nisam skromna osoba i mogla bih do sutra nabrajati svoje želje jer svaki dan postavim novi cilj.
No, glavni cilj mi je izgraditi centar za osobe s Ds-om u Crnoj Gori. Kada pričamo uopšteno - cilj mi je podizati svest i dokazati kako osobe s Daunovim sindromom mogu puno toga postići.

Pre nekoliko godina ponovno ste se ostvarili u ulozi majke. Kako su devojčice prihvatile mlađu sestru Inu?

Predivno. Jako se vole i paze jedna na drugu, a to možete videti i svakodnevno na Instagramu. Ina je Božji dar za moju dugogodišnju borbu i najveća podrška svojim sestrama.

Radite još dva posla. Kako sve to stižete?

Držim pekare, vodim udrugu za decu i već dve godine bavim se marketingom. Obavljam desetak različitih poslova. Uspešno. To je nešto što me održava. Ne razumijem žene koje kažu da nešto ne mogu stići ili da ne mogu nešto graditi. Sve se može, ali je potrebna volja, želja i organizacija. Sve je to u našoj glavi.

Što radite kada uhvatite malo slobodnog vremena?

Osoba sam koja voli ulagati u sebe i svoj izgled. Volim izgledati lepo i uvek nađem vremena pa čak i u sitne noćne sate kada normalan svet spava. Brinem se o svom izgledu i to je ono što me motiviše. Želim naglasiti i kako je važno da svaka žena stavi sebe na prvo mesto.

I za kraj, imate li neku neostvarenu želju?

Ahhh, imamo puno neostvarenih želja i kao što sam već naglasila - nisam skromna žena. Svaki dan imam neku novu želju. Najčešće su to skromne želje koje imaju veze s uspehom moje dece. I znam da ću ih jednog dana sve ostvariti.