Najtužnija srpska kraljica

Simonida (1294-1345) imala je samo pet godina kada je njen otac vizantijski car Andronik Paleolog poslao na srpski dvor. Maloletna princeza bila je zalog mira kralju Milutinu, koji je tada imao 50, nekoliko brakova iza sebe i odraslu decu. Istina je da je njen otac u početku planirao da Milutinu ponudi brak sa svojom sestrom Evdokijom, ali je ona već bila udavana i nije htela drugi brak.

 

Kako je Androniku od neudatih ženskih članova dinastije preostala jedino petogodišnja ćerka Simonida, ćerka jedinica je morala da bude žrtvovana kao garancija mira i prijateljstva između dve države. Venčanje je obavio ohridski arhiepiskop Makarije u proleće 1299, a Simonida je tako postala Srpkinja i četvrta žena više od 40 godina starijeg kralja Milutina uprkos tome što je na dvoru Nemanjića i u crkvenim krugovima postojao jak otpor prema braku s vizantijskom princezom pre svega zbog ogromne razlike u godinama.

Kralj Milutin je imao poseban odnos prema ženama. Obožavao ih je, a Simonida je bila tek malo dete. Prilikom njihovog prvog susreta, Milutin je, što je bilo potpuno neuobičajeno, sišao s konja i svoju novu kraljicu dočekao sa zemlje, kao kakvu gospodaricu, a ne svoju suprugu. Pa ipak, iako ju je sa najvećom počašću dočekao, prema nekim pisanjima, ženskaroš, strasan i nagao, Milutin nije sačekao da od devojčice postane žena, nego, kako je zabeleženo u vizantijskim hronikama, Simonidu je povredio i učinio doživotno nerotkinjom. Trpela ga je cele dve decenije. Osim činjenice da je još kao dete poslata mnogo starijem čoveku da mu bude nevesta, ni kasniji njen život nije bio manje težak. Ni svekrva - čuvena Jelena Anžujska, nije joj olakšavala, nije je volela jer je bila Vizantijka. Razumevanje nije našla ni kod rođene majke carice Irine, koja je pokušavala da njen položaj iskoristi da bi sinovima Dimitriju ili Teodoru obezbedila nasleđe na srpskom prestolu. I od sveg života u Srbiji, punog svile i brokata, svetkovina, kraljevskih gošćenja i lepih jela, proslava, dvorova, ostali su joj samo trpljenje i skrivena seta.

Simonida je maštala da se zamonaši. Sanjala je beg od starog života i dugo vrebala priliku koju je dobila kada joj je majka umrla. Otišla je na sahranu u Carigrad rešena da se više ne vraća. Kako bi sprečila da njen otac podnese krivicu za njeno bekstvo, Simonida je smislila nov način da izbegne povratak mužu. Pre granice, u gradu Seru, odlučila je da se zamonaši, obukla je kaluđersku odeću i tako se pojavila pred vratima dvora.

 

Gnev Milutina kada ju je video takvu prekinuo je njen polubrat despot Konstantin Paleolog, koji joj je strgao monašku odeću, naterao je da obuče svetovnu odeždu i predao je srpskom poslanstvu i pored Simonidinog opiranja i suza. Iako ožalošćena, vratila se zajedničkom životu s Milutinom, koji se nakon toga razboleo, a dobra i uvek poslušna Simonida, uprkos ukradenom detinjstvu i mladosti, vodila je brigu i negovala bolesnog muža. Istoričari smatraju da je to dokaz da, uprkos svemu, nije bilo mržnje prema mužu. Milutin je umro 1321, a Simonida je tada imala 27 godina.