Stopirala 70.000 kilometara - u jednom pravcu! (FOTO)

Kada nešto u životu zacrtaš, onda to možeš i da ostvariš! Pravi dokaz za to je Ana Bakran (34), koja je pre više od tri godine krenula iz Zagreba put Bore Bore, i to auto-stopom.

U džepu je imala samo ušteđevinu, koju je skupljala dok je radila u svojoj marketinškoj agenciji. Mnogi su joj govorili da je luda, da će je neko ubiti, silovati, kidnapovati... Hrabra Ana nije odustala. Spakovala je ranac i sredinom aprila 2013. krenula na put. Nema mesta na kojem nije spavala - u džamijama, parkovima, plažama, benzinskim pumpama, livadama... Ponekad bi se odmorila u hostelu ili u kući neke porodice...

Za duge tri i po godine, prošla je 25 zemalja i 70.000 kilometara. Boru Boru je kao finalnu destinaciju izabrala zbog neverovatne lepote, velike udaljenosti i neobičnog imena, a do tamo je stigla da nijednog trenutka nije prekršila svoje zlatno pravilo: „idem isključivo auto-stopom i ne plaćam put“.

- Osim ako ne računate da sam morala da platim minibus jer pogranična policija u Turkmenistanu i Kini nije htela da me pusti da auto-stopiram ili hodam do sledeće granice. U Australiji sam previdela datum isteka vize i tada sam se prvi put ozbiljno zabrinula, ali, iznenadila me moja porodica koja mi je kupila kartu do Novog Zealanda i Tahitija kako ne bih prekršila svoje pravilo - kaže Ana za Alo!.

Pauze je pravila zbog uragana, razgledanja, hapšenja... U Iranu su je tri puta privodili i to jer su strahovali da na ulici nije bezbedna!

- Uspaničili su se da će se Poljakinji sa kojom sam tada putovala i meni nešto loše dogoditi. U policiji bi nam svaki put, nakon par sati čekanja na prevodioca, rekli: “Ne brinite, bezbedne ste”! Kao da smo na ulici bile u nekoj opasnosti?! U Kurdistanu sam imala problem jer sam prespavala u kući jedne porodice, umesto u hotelu, što je po njihovom tumačenju bilo veoma opasno. Izbacili su nas iz Kurdistana… - priseća se Ana dogodovština.

 

Poučena iskustvom, u Burmi je odbila da prespava u kući jedne porodice, te je noć provela na daskama ispred njihovog doma.

- Mrak me je uhvatio u malom selu nadomak džungle… Porodica koja je držala jedan restoran zvala me je da prenoćim unutra, ali sam znala da je zakon strog i da bi mogli da imaju problema s policijom, te sam odbila. Dok su me deca na lošem engleskom bombardovala pitanjima, žene su mi donele lampu, vrč sa vodom i tanjir sa večerom. Jedna devojčica mi je donela isečak iz novina s divovskim pitonom koji je bio uhvaćen par dana pre toga, uz komentar da nije pametno spavati napolju. Ipak, nisam poklekla, iako cele noći nisam trenula. Čuvali su me psi – priča Ana i dodaje da ju je u tom selu policija čak dva puta kontrolisala.

Noć je provela u vreći zakopčanoj preko glave, da bi se zaštitila od malaričnih komaraca.

- Bilo je vruće da poludiš. Lice sam prekrila maramicama natopljenim u sredstvo protiv komaraca i na njima izbušila dve rupice za disanje – kaže ova hrabra avanturistkinja koja je do finalne destinacije išla peške, kolima, motorima, brodovima, trajektima, čak je jednom ustopirala i helikopter.

Sa „prevoznicima“ je znala da ima problema, iako su joj uglavnom stajali ljubazni i predusretljivi ljudi. Negde je morala da stopira satima, a negde su joj stajali da nije ni ruku podigla. Bilo je raznih situacija. Od zaključavanja vrata automobila, do otkopčavanja pantalona pa im je pretila biber sprejem... Mirisali su joj kosu, jedan je čak tražio da ga tokom vožnje drži za ruku jer ga „podseća na njegovu ćerku“, ipak jedna od gorih vožnji bila joj je od južnog dela Tajlanda do granice sa Malezijom.

- Stao mi je kamiondžija, koji je samo znao da kaže o.k. na engleskom. I on je delovao o.k. dok mrtav-hladan nije pregazio živog psa koji je ležao na putu. Dok sam ja zadržala dah u šoku, lik se glasno smejao. Instinktivno sam izula japanke i jednom ga pogodila u glavu, a druga je proletela kroz prozor. Odmah sam tražila da stane jer čovek koji ne poštuje životinje, ne poštuje ni ljude. Tek kad sam spustila noge na usijani tajlandski asfalt mi je sinulo da sam bosonoga i da sam gađala lika s jedinom obućom koju nosim sa sobom – seća se Ana i dodaje da su se muke nastavile kad je sledećem vozaču koji je stao morala da objašnjava što je bosa.

 

- Ni on nije znao engleski, ali je ipak razumeo da treba da me odveze do prve radnje u kojoj prodaju japanke – kaže naša sagovornica.
Bosa ili obuvena šetala je po Kambodži, Vijetnamu, Tajlandu, Turkmenistanu, Iranu, Novom Zelandu, Australiji...

U svakoj zemlji je upoznala dobre ljude i probala domaće kulinarske specijalitete. Na meniju je, kako kaže, bilo svačeg.

 

- Od kuvanog psa u Uzbekistanu do škorpiona, zmija, morskih zvezda i crva u Kini, sve do prženih tarantula i baluta u Kambodži. Ali pobednik svemira je ipak pia iz Laosa. To je “sok” iz creva vodenog bivola koji se pomeša s mesom. Ako još niste shvatili, „sok“ se odnosi na kakicu mladog vodenog bivola pre nego sto izađe „na sunce“. Servira se uz povrće, ljute začine i rižu. Kažu da je za bolji ukus najbolje da se konzumira uz viski ili pivo, ali verujte mi, ništa na ovom svetu ne može da popravi ukus ni miris pije – slikovito je dočarala Ana. Igrom slučaja u Tajlandu je postala vegan i zadnje dve godine se kloni svih životinjskih proizvoda.

Što je bila bliže konačnom odredištu, to se put činio sve daljim.

- Do Bore Bore sam putovala sa nekoliko ribarskih brodova i čak dva trajekta koji su plovili oko Društvenih ostrva u Pacifiku. S pojedinih ostrva se predivno videla Bora Bora u daljini, tako da su me danima morile emocije svaki put kada bih pogledala u tom smeru. Do dana kad sam se konačno dokopala čvrstog tla već sam isplakala od sreće sve što se moglo isplakati, pa sam bila “ful kul” kad sam stupila na Boru.
Dok odmara na Bori Bori, Ana nam priča kakvi su joj dalji planovi:

- Za početak je prioritet da stignem kući pre praznika i da izljubim svoju porodicu, koju nisam videla 3,5 godine. Oni su mi tokom puta bili najveća moralna podrška – kaže Ana koja će se u Zagreb vratiti avionom.

 

Čim izljubi najmilije, kako kaže, kreće na novo putešestvije.

- Nakon praznika krećem na put sa mojom sestričinom Anom koja ima 9 godina. Kad sam odlazila na put ona još nije išla u školu, a sad već ide u 4. razred. Obećala sam joj da ću je odmah nakon Nove godine povesti na “putovanje iznenađenja” – kaže Ana koja ni nama nije htela da otkrije gde će se ovog puta zaputiti.

Ono što nam je otkrila jeste da, i da ima milione, ponovo bi ovako putovala.

- I dalje bih putovala na isti način, jer su ljudi s kojima svakodnevno dolazim u dodir, iskustvo ovakvog načina putovanja i razvijanje “uličnih veština” meni neprocenjiv deo razvoja ličnosti ali i sreće koje je ovo celo putovanje donelo – završava Ana.