Pećina sedam lopova
Posebno poglavlje u ovoj priči predstavlja sudbina papirnog novca koji je bio sklonjen u već spomenutu pećinu u podnožju brda Trebjesa, na zapadnoj padini, nekoliko stotina metara iznad privrednog koloseka pruge koja je posle Drugog svetskog rata izgrađena do nikšićke železare.
Fotografija iz knjige "Tajne ost
Do pećine se i sada može sasvim lako doći, širokim, tvrdim makadamom, prohodnim i za teške kamione, a nalazi se u jednoj skrovitoj udolici i gotovo se i ne primećuje sve dok se ne dođe pred sam ulaz.
Nekada je to očigledno bilo dobro uređeno vojno skladište sa velikom kapijom i prozorima za ventilaciju, a odavno je napušteno, iako bi zbog položaja i pristupačnosti i danas moglo poslužiti u raznovrsne svrhe.
Pećina je dugačka više od pedeset metara, široka petnaestak, dok se visina tavanice kreće oko deset metara. Dno tog prirodnog udubljenja u ljutom kamenu nekada je betonirano i ima uređene kanale za odvodnjavanje.
U tu „pećinu sedam lopova”, kako ju je krstio Đanfranko Pjacezi, polovinom aprila 1941. dovezena je i smeštena najveća količina starojugoslovenskog papirnog novca, a nema dokaza da li je tu završilo i nešto od zlata i drugih dragocenosti. Kako očigledno nije bilo šanse da se spasu i sačavaju ni zlato, ni druge neprolazne vrednosti, a kamoli u suštini već bezvredni papir, neko je naredio da se pećina minira, odnosno novac uništi i spali:
- Iako kao jedinac i hranilac porodice nisam služio vojni rok - sećao se 1996. godine tada devedesetčetvorogodišnji Blažo Drašković, nekada čuveni zidar iz Grebica kod Nikšića - uoči rata četrdeset prve i mene pozvaše u rezervu. Kad đavo ponese sve i bi kapitulacija, nas dvanaestina koji smo se zatekli na frontu prema Skadru ne dadosmo oružje, no kući. Sve zaobilazno, besputicom i noću, dođosmo do Mrkošnice nadomak Nikšića, ali ne smemo kroz varoš - ne znamo ko drži vlast u Nikšiću - no zaobilazimo oko Trebjese. Niti smo mi te noći znali gde je ta pećina, ni šta je bilo u njoj, tek tuda smo jedva prošli od nekog smrada. To ti ne mogu opisati kako pare smrde i kad gore...
Tek sutradan se pročulo šta se desilo. Od siline detonacije podmetnutog eksploziva u pećini pritisak je izbio zid na ulazu i veću količinu novca izbacio i razvijao po padinama Trebjese. Vest se brzo pronela i uskoro je počeo opšti grabež i potraga za parama. Zdrave, vatrom i eksplozijom neoštećene novčanice narod je bremenima razvlačio na sve strane, u pohlepnoj groznici i nerazumu koji može samo novac da probudi i izazove.
- Ja uveče u neko doba došao kući - pričao je dalje starina Blažo Drašković.
- Čujem za pljačke nekih magacina, da su se neki ljudi za noć obogatili i obreli gazde i bujeri. Ujutro sretnem jednoga kuma, Blagoja Radeva Vujovića. Čuo i on sve to. Čuo i za pare u Trebjesi, te i mi tamo. Bože dragi, kidisao mravinjak svijeta, ima hiljada, ima dve hiljade duša. Gamiže i bište po onim omarima i trnjacima, ne možeš ni prići k pećini, a kamoli šta ugrabiti i kakvu crkavicu da ovajdiš od božjeg živistijana. Vratimo se uveče i ja i kum bez prebijene pare. Žalim se ujutro tu jednome komšiji starome, a on mi veli:
- Neka, ne žali, može biti da si srećan što nijesi našao ni dinara. Oteto - prokleto, moj sinko, upamti za sva vremena - to nikome ne može dobra donijeti niti biti srećno... Bogomi je tako nekako i bilo - nije na dobro izišlo nikome ko se tada tako obogatio...
Bežeći iz Beograda početkom aprila 1941, kralj Petar Drugi Karađorđević poneo je sa sobom državni novac, umetnička dela, ali i tri najveće hrišćanske relikvije - ruku Svetog Jovana Krstitelja, ikonu Bogorodice Filermose i delove Časnog krsta. Najveći deo tog bogatstva, koji kralj nije mogao da ponese sa sobom, ostao je u manastiru Ostrog i okolini Nikšića, a za njega su se od tada borili mnogi. Od Italijana, Nemaca, četnika i partizana u Drugom svetskom ratu, preko komunističke vlasti, pa do današnjih Malteških vitezova i mnogih stranih sila. „Alo!” u nastavcima objavljuje delove jedne od najuzbudljivijih priča u našoj istoriji.