PUT POD NOGE, GOSPODINE ŠMIT! Milorad Dodik svojim autorskim tekstom, bez dlake na jeziku, pogodio pravo u metu

Sa Kristijanom Šmitom sve je počelo tako što nije uspeo postati predsednik “Hans Zajdel”, nemačko-bavarske političke fondacije, zato što se tome usprotivio Markus Zeder, bavarski premijer.

Ovo je za Šmita bio drugi promašaj, jer zbog zalaganja za nastavak korišćenja kancerogenog herbicida glifosat, nije nastavio mandat ministra poljoprivrede u nemačkoj Vladi.

Nakon dva promašaja, nešto mu se moralo naći – da bude zvučno i dobro plaćeno. Onda se pojavljuje spasonosno rešenje – smeniti patuljka iz zaboravljene zemlje i namestiti Šmitu dobro plaćeno mesto uz pripadajući sarajevski građanski fes. O tome je početkom godine pisao novinar Mihael Martens u “Frankfurter algemajne cajtungu”, pod naslovom: “Novi jahač mrtvog konja”, pišu Novosti.

Naravno, Šmit je bio tek predlog koji je u konačnici trebao zvaničnu potvrdu Saveta bezbednosti UN, što bi bilo u skladu sa Aneksom 10. Dejtonskog sporazuma. Tada to nije bilo sporno, što navodi i Šmitov nekadašnji kolega i poslanik u nemačkom Bundestagu, Štefan Švarc:

– Neće biti novog visokog predstavnika bez sporazuma u SB UN, a tamo pet članica ima pravo veta.

Foto: Alo.rs

Da to neće ići videlo se prilikom razmatranja izveštaja Valentina Incka 4. maja ove godine, kada je Rusija na sjednici SB tražila bezuslovno zatvaranje OHR. Zato su 27. maja navrat-nanos ambasadori nekoliko zapadnih zemalja u Sarajevu, koji sebe nazivaju Upravnim odborom PIK (nepostojećeg, jer se raspao još 2000. godine), kako kažu “službeno imenovali Kristijana Šmita za novog visokog predstavnika”.

Naravno, Rusija je tada rekla “ne”, jer bi to značilo kršenje člana 41. Bečke konvencije o diplomatskim odnosima, kojim se izričito zabranjuje mešanje ambasadora u unutrašnje odnose u zemlji domaćinu, tj. u BiH. Potom je to isto Rusija ponovila u SB 29. juna 2021. kada je Bisera Turković počinila krivično delo zloupotrebe položaja, govoreći u ime BiH, a bez saglasnosti Predsedništva BiH kao ustavnog organa koji vodi spoljnu politiku.

Ruski ambasador u UN Vasilij Nebenzja je na to izjavio kako “ona nema zakonito pravo da govori u ime sva tri naroda u BiH pred SB, već da je iznela lično mišljenje”. Nebenzja je ponovio kako Rusija nije saglasna sa imenovanjem Šmita za novog visokog predstavnika:

– Imenovanje nije legitimno, niti ima političku podršku Savjeta za implementaciju mira. Uvek smo spremni razgovarati o pronalasku rešenja, ali ovo je pokušaj da se izabere kandidat za visokog predstavnika bez podrške Saveta bezbednosti i jedne strane u BiH (Republike Srpske), čime on ne bi imao legitimitet.

Foto: Printscreen

Kineski ambasador u UN Geng Šuang rekao je na sednici da “niko ne treba da se meša u unutrašnja pitanja drugih zemalja, uključujući i ona koja se tiču BiH”. Zatim je rekao da je Kina oduvek poštovala suverenitet, nezavisnost i teritorijalni integritet BiH.

Na sve to, Rusija je, uz podršku Kine, Savetu bezbednosti podnela predlog rezolucije kojom se potvrđuje imenovanje Šmita za visokog predstavnika, ali sa rokom do 31. jula iduće godine i bez korišćenja tzv. bonskih ovlašćenja. Činilo se da je to kompromisni predlog kojim bi se spasila čast onih čiji su sarajevski ambasadori nelegalno “imenovali” Šmita, ali glasanjem 22. jula ta rezolucija nije usvojena.

“Za” su glasale Rusija i Kina, dok je ostalih 13 članica bilo uzdržano. Ovakav rezultat glasanja definitivno je odredio da Kristijan Šmit nije imenovan za visokog predstavnika, čime nije ispunjen bitan uslov iz Aneksa 10. Dejtonskog sporazuma. Ruski predstavnik primio je ovu odluku sa žaljenjem i zamolio članice SB “da ne prave dalje destruktivne korake.

– Žalimo što Savet bezbednosti nije usvojio rezoluciju i što nije overio kandidaturu Kristijana Šmita, čime je ugrozio legitimitet njegovog postavljanja.

Predstavnik Kine rekao je da po Dejtonskom sporazumu SB igra najvažniju ulogu u postavljanju visokog predstavnika, te da ignorisanje ove činjenice i njegovo postavljanje mimo SB nije dobro i preporučljivo:

– Bonska ovlašćenja predstavljaju poseban problem i imala su koristi u određenim okolnostima, sada zadržavanje visokog predstavnika i bonskih ovlašćenja nije ni potrebno ni poželjno, jer je zemlja ostvarila veliki napredak.

Sa ovakvim ishodom dolazimo do toga da Šmit nije imenovan na zahtev strana potpisnica Aneksa 10. (tome se usprotivila RS na osnovu zaključaka Narodne skupštine od 10. marta 2021), niti je to učinio/potvrdio SB UN, kako predviđa Aneks 10. Tako Šmit nema saglasnost strana potpisnica Aneksa 10, niti SB UN. Ovaj dupli dekung protiv Šmita izboksovale su zapadne zemlje u jalovom nastojanju da prstima i selotejpom začepe sve rupe iz kojih ističe rok postojanja antidejtonske BiH, ustanovljene nelegalnim intervencijama visokih predstavnika i Ustavnog suda BiH sa bošnjačkom većinom kojoj uvek pripadaju i trojica stranih sudija.

Rok trajanja nazor i nahero sklepanoj Bosni i Hercegovini odavno je istekao. Pogotovo kada imamo u vidu šta je bio plan u pripremi Dejtonske konferencije, kada je važio stav iskazan u dokumentu savetnika za nacionalnu bezbednost Sendija Bergera i Stejt departmenta, po kome “treba pritisnuti Bošnjake da dozvole Srbima sprovođenje referenduma nakon dve do tri godine, jer ako Bošnjaci ne mogu ubediti srpsku populaciju da je njihova budućnost u reintegraciji, nema svrhe blokirati mirno razdvajanje po uzoru na čehoslovački model”.

A Bošnjaci ne samo da nisu pokušavali ubediti Srbe (a ni Hrvate) da je budućnost zajednička u BiH kao ravnopravnoj zajednici, već su činili i čine sve suprotno od toga. Hrvate šamaraju birajući treći put bošnjačkog ljiljana Komšića u Predsjedništvo BiH, preglasavajući ih u Parlamentu i Vladi Federacije BiH, a Srbe svakodnevno optužuju za lažni genocid(e), agresiju, etničko čišćenje po kome je Bošnjaka-Muslimana više nego prije rata u BiH. Uz to u Srpskoj ima 15 odsto Bošnjaka, a u Federaciji tek 2,5 odsto Srba.

Prva stvar kojom se Šmit zahvalio Incku na nametanju zabrane negiranja tzv. “genocida”, stavlja ga u isti koš sa proizvođačima netrpeljivosti i produbljivanja sukoba i nestabilnosti. Taj “genocid” možda nabolje definiše Noam Čomski, jedan od nekoliko vodećih svetskih intelektualaca:

– Ako hoćete da ono što se dogodilo u Srebrenici nazovemo genocidom, onda za pravi genocid moramo da nađemo neko drugo ime.

Foto: Printscreen/ Youtube

Očekujemo sada da SDA Tužilaštvo BiH otvori predmet “Čomski i drugi”, a da ih SDA Sud BiH hitno osudi na višegodišnju robiju. Nije Čomski jedini, jer tako javno govore i brojni drugi svetski autoriteti, što je potvrdio i nedavni Izvještaj međunarodne nezavisne komisije za događaje u Srebrenici.

Zato je podlac i lažov nakon podnete i prihvaćene ostavke, postao i palikuća, postupajući po besomučnim zahtevima bošnjačkih struktura. Inckov zakon je otrovni dar za Bošnjake kojim je učvršćen nepovratni raspad “male Jugoslavije”. Incko je time od BiH kao države-agonije, napravio državu-haos, uživajući u tome. Još pokušava biti sarkastičan, govoreći da je očekivao burniju reakciju iz RS. Nije očekivao jedinstvo svih srpskih političkih stranaka u suprostavljanju nametnutoj zabrani negiranja genocida.

Evropske institucije su odavno kritikovale delovanje visokih predstavnika. Tako Parlamentarna skupština Saveta Evrope, čiji je BiH punopravni član, još 23. juna 2004. godine, usvaja Rezoluciju 1384 o “Jačanju demokratskih institucija u BiH”. Tu se između ostalog kaže: “Obim OHR je takav da, u svakom smislu, predstavlja vrhovnu instituciju sa ovlašćenjima u BiH. U vezi s tim, Skupština smatra da je nepomirljivo sa demokratskim principima da OHR bude u stanju da donosi izvršne odluke, a da za njih ne snosi odgovornost, niti obavezu da opravda njihovu validnost, a da pri tome nema pravnog leka.

Svakako se ne radi o normalnoj situaciji da neizabrani stranac vrši takva ovlašćenja u državi članici Savjeta Evrope i opravdanje za takva ovlašćenja za budućnost zaslužuju ne samo politička, već i pravna razmatranja.” Postupajući po zahtevu iz Rezolucije SE, Venecijanska komisija je, u svom izvještaju iz marta 2005. godine, konstatovala “da ako je i postojala u ranijem periodu, nakon zaključenja Dejtonskog sporazuma, potreba da visoki predstavnik vrši široka ovlašćenja, sada je takav aranžman fundamentalno nekompatibilan sa demokratskim karakterom države i suverenitetom BiH. Što duže postoji, to postaje problematičniji”.

Petnaestak godina nakon toga, Šmit priča:

– Ja nisam veliki vezir, već sam političar koga je izabrala i demokratski imenovala međunarodna zajednica.

Ne kaže po kom aktu i po kom ovlašćenju. Šmit uz to i preti:

– Ja u BiH dolazim kao političar, a ne kao diplomata. Mogu da budem, ne samo prijateljski nastrojen već da, ako to služi cilju, mogu biti i prilično tvrd i neugodan. Unapred upozoravam da bi neki uskoro mogli da se umore od mene, jer sam neko ko želi da vidi rešenja, ko traži ispunjavanje obaveza i ko takođe može da bude neugodan.

Ovako ne govori gost u tuđoj kući, jer nije pristojno pretiti domaćinima, koji za razliku od njega neizabranog, demokratski biraju svoju vlast što uvijek potvrđuje i OEBS.

Nakon navodnog imenovanja Šmita, hrvatski ministar spoljnih poslova Gordan Grlić-Radman u razgovoru za nemački “Frankfurter algemajne cajtung” kaže da funkciju visokog predstavnika u BiH smatra ostatkom prošlosti. Navodi da je funkcija visokog predstavnika manifestacija nedostatka demokratije i relikt posleratnog vremena. U kontekstu bonskih ovlašćenja, on kaže da “BiH nije mjesto za eksperimente i korišćenje takvih ovlašćenja nije u skladu s evropskim vrednostima”.

Švajcarski list “Noje ciriher cajtung” piše da “OHR treba zatvoriti” i dodaje da je “funkcija visokog predstavnika trebalo da bude ukinuta. Odavno. Od početka 2000. godine OHR se udaljavao od političke realnosti”. Na kraju članka piše da OHR neće uspjeti da sprovede Zakon o zabrani negiranja genocida:

– Za srpske nacionaliste zakon je podloga ne samo za bagatelisanje Srebrenice već i pokazivanje nemoći OHR. I zato se mora ukinuti. Ako Evropa želi pomoći BiH, mora tražiti druge puteve.

Šmit dobro zna da visoki predstavnik nema nikakva izvršna ovlašćenja, ni dejtonska ni bonska. Ne može PIK kao samoizabrano tijelo samoizabranih zemalja koje nije čak ni pomenuto u Dejtonskom sporazumu, dati nikome bilo kakva ovlašćenja, pa zato samo “pozdravlja nameru visokog predstavnika da sam sebi daje ovlašćenja”. U nedostatku ovlašćenja, Šmit se svakodnevno poziva na Merkelovu i Bajdena, u najmanju ruku kao da im svaki dan sjedi u krilu.

Svaki dan nekoga prima i ide nekome u goste. Uzda se da u sklopu kakve regionalne turneje, bude priman uz titulisanje “visoki predstavnik”. Time želi oslabiti podršku legitimnim stavovima Narodne skupštine RS i zajedničkoj izjavi predsednika svih političkih stranaka u Srpskoj.

Više ne prolaze lekcije o učenju domorodaca bespomoćnosti. Ili kako je to krajem 19. vijeka pisao francuski istoričar Alen Rišo u delu “Istorija kolonizacije”:

– Prva briga treba da bude ispitivanje rasa, njihovih mržnji i rivaliteta, koje ih međusobno dele i suprotstavljaju. Kome pođe za rukom da napravi tačnu etnogeografsku kartu teritorije kojom upravlja, može se nadati potpunoj pacifikaciji, posle koje dolazi organizacija koja mu najviše odgovara. U stvari cilj svake političke akcije u koloniji treba da bude razlikovanje i iskorišćavanje upotrebljivih lokalnih elemenata i neutralizacija i uništavanje onih elemenata koji se ne mogu upotrebiti.

A Srbi su pokazali da se ne mogu upotrebiti, jer su zarad svoje slobode koju su darivali i drugima, preživeli stvarne genocide učinjene u oba svjetska rata. Adolf Hitler, firer nacističke Nemačke, o Srbima je govorio ovako:

– Mi nikad ne smemo dozvoliti da na Balkanu jedan narod postane suviše moćan, narod koji ima osjećaj političke misije i istorijske uloge. Upravo Srbi su taj narod. Oni su dokazali da imaju veliku državotvornu snagu. Srbi su narod koji je određen da ima državu i koji je kao narod održan. Njihova ideologija je velikosrpska. U njima postoji bezobzirna otporna snaga.

Srbi su više puta u dvadesetom veku bili na braniku svoje slobode i opstanka: 1914, 1941. i divljački bombardovani 1995. i 1999. Svaki put na svom tlu napadani smo od onih koji su pokušavali da nas porobe i unište. Opstali smo i dočekali promenjeni svet u kome to nije više moguće.

Nemački ministar Genšer je svojom politikom rasturio Jugoslaviju, radeći protiv Srba i Srbije podržan od svog kolege iz Austrije, ministra Moka. Samo naivni i oni koji sebi dozvoljavaju da takvi ispadnu, mogu progurati stare stvari u novom dizajnu, samozvanih i nepostojećih.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI