KO JE ZAPALIO IRAN? Ni smrtne kazne ne smiruju besne demonstrante!

Pre 43 godine izlazili su na krovove kličući Homeiniju i zahtevajući odlazak šaha Reze Pahlavija. Sada u devet sati uveče sa istih krovova se čuje eho povika „Smrt diktatoru” upućen vrhovnom vođi Aliju Hamneiju, koji je 1989. nasledio oca islamske revolucije.

Šta se dogodilo u Iranu da bi jedan veliki ajatolah bio slavljen, a drugi postao omražen kod znatnog dela urbane mladeži, studenata, učenika, lekara, advokata, ali i radnika, koji se solidarišu s doskora nezamislivim talasom protesta koji već dva meseca predvode devojke i žene?

Teokratska vlast Islamske Republike nije u stanju da spreči svakodnevne demonstracije izazvane smrću 22-godišnje Mahse Amini 16. septembra, posle privođenja u prostorije teheranske „moralne policije” zbog „neprikladnog” nošenja obaveznog hidžaba.

EPA

Demonstranti nemaju svoje lidere. Ujedinjuje ih ljutnja zbog nametanja hidžaba, ali i zajedničko nezadovoljstvo zbog siromaštva, korupcije ili inflacije. Okupili su ih zahtevi za pravom na slobodu odlučivanja o tome kako će svoja verska ili druga opredeljenja iskazati u društvu.

Jednakost je u temelju najdužeg neprekinutog talasa protesta od pobede islamske revolucije 1979, koji na površinu izbacuje duboko nezadovoljstvo konzervativnim režimom, ali i nekada uticajnim, a danas pasivnim reformistima.

Vlast se oslanja na silu i pretnje. Revolucionarni sud u Teheranu osudio je na smrt tri osobe koje su učestvovala u protestima pod optužbom za „neprijateljstvo prema Alahu”. Još 20 možda čeka ista presuda, ali nijedan pokušaj da se u 129 iranskih gradova i 115 univerziteta uspostavi red nije uspeo, uprkos pogibiji više od 330 osoba i 15.000 uhapšenih.

Demonstrante nije zaustavio poziv vrhovnog vođe obaveštajnim i sudskim vlastima da „postupaju po dužnosti”. Prvi su to protumačili kao dozvolu za jačanje represije. U ime drugih oglasio se šef pravosuđa porukom da neće biti milosti za organizatore protesta.

Demonstrante nije zastrašilo ni izvođenje na javna suđenja u Teheranu 1.000 uhapšenih i optuženih za „subverzivne akcije”, sve s ciljem da se ostali zastraše, kao ni pokušaj da se pretnjama smrću zastraši porodica Mahse Amini, koja je prva posumnjala da je njihova ćerka umrla od srčanog udara – posle torture koju je doživela.

Printscreen

Komemorativne proteste na 40 dana od smrti prvih žrtava nije zaustavilo ni saopštenje za javnost koje su potpisali članovi parlamenta zahtevajući od sudstva „odlučne” mere.

Video-klipovi munjevito se šire društvenim mrežama. Devojke i žene jedan za drugim puštaju snimke koje ih prikazuju kako bez hidžaba hodaju ulicama Teherana i drugih gradova. Iranska klizačica na ledu pojavila se bez marame na podijumu na kojem je primila zlatnu medalju na takmičenju u Turskoj. Pre toga se reprezentativka bez hidžaba takmičila u penjanju na turniru u Južnoj Koreji.

Na Šarif univerzitetu za tehnologiju, jednom od najprestižnijih akademskih centara u zemlji, nedavno su održane velike sedeće demonstracije studenata i profesora. „Naša tamna noć završiće se zorom”, pevali su. Slične manifestacije beleže se i po drugim univerzitetima.

Prkosno, dan pošto je komandant moćne Revolucionarne garde Hosein Salami zapretio da će 29. oktobar biti „poslednji dan” protesta, ponovo su izašli na ulice. Angažovanje elitnih snaga Revolucionarne garde, koje doskora nisu bile uključene u pokušaje slamanja protesta, pokazuje da režim nije u stanju da smiri krizu i da se oslanja isključivo na silu. To je očito odluka s vrha, jer gardisti direktno odgovaraju samo vrhovnom vođi.

Kad se čuje da su neke učenice poslate u psihijatrijske ustanove da bi im se „popravilo ponašanje”, onda to samo jača revolt. Kad se proširi vest da se hapse poznati ili da je proslavljeni mladi kuvar Meršad Šahidi, poznat kao iranski Džejmi Oliver, stradao u zatvoru od pripadnika Revolucionarne garde, onda revolt preraste u bes. Nasilje je eksplodiralo i u gradu Karadžu tokom komemoracije devojci koje je bila tiktok zvezda, a po tvrđenju porodice ubila je policija kad je prisustvovala demonstracijama. Hadit Nadžafi odmah je postala novi simbol otpora.

Poslednji u nizu brutalnih obračuna dogodio se u jugoistočnoj provinciji Sistan Baludžistan. Amnesti internešenel govori o najmanje 66 ubijenih u Zahedanu, centru provincije u kojoj živi dva miliona Baludžistanaca, koji se, kao i Kurdi, žale na diskriminatorski odnos vlasti u Teheranu. U istom gradu je 30. septembra ubijeno blizu 90 mirnih demonstranata, što je najcrnji petak dosadašnjih nemira.

Vlast pokušava da učesnike „nemira” podeli na „mlade koji nisu neprijatelji, već naša deca prestupnici”, i „nasilnike” koje su zavrbovale zapadne tajne službe da napadaju pripadnike snaga reda. Dve novinarke koje su pisale o slučaju Mahse Amini uhapšene su pod optužbom da rade protiv nacionalne bezbednosti i da se bave propagandom protiv Islamske Republike. Vlasti tvrde da su prošle obuku CIA, što je izazvalo revolt njihovih kolega.

Komandant Revolucionarne garde otvoreno optužuje vlasti u Rijadu da stoje iza kanala Iran internešenel, koji se emituje iz Londona, a vladu u Londonu smatraju odgovornom da preko kanala na persijskom jeziku ohrabruje proteste.

Svi pokušaji da se krivica prebaci na strani faktor – Amerikance, „cionistički režim” Izraela, Veliku Britaniju i Saudijsku Arabiju – padaju u vodu jer negiraju autohtonost bunta na kojem Zapad svakako pokušava da profitira. „Ne brinite”, oslobodićemo Iran”, poručio je nedavno predsednik Džozef Bajden.

Ajatolasi se oslanjaju na silu, ali sila radi protiv vlasti.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI