VIŠE VOLIM ŠLJIVU NEGO VOTKU! Intervju: Jevgenij Baranov, direktor Ruskog doma

Po struci novinar, i to vrhunski, Baranov je u jednom trenutku odlučio da se oproba se u drugom poslu. Životni put uskoro ga je vratio u Beograd, na mesto direktora Ruskog doma. Vratio, jer je u Srbiju prvi put došao 1998. godine.

Bili ste ratni izveštač s Kosova tokom NATO agresije. Kakva su vam sećanja i kakve emocije vam budi do vreme?

- Poslednji put sam na Kosovu bio u maju prošle godine. Sreo sam staru prijateljicu iz tih vremena, profesorku ruskog jezika Prištinskog univerziteta Mitru Reljić. Sećam se, 1998. godine ona je bila prva Srpkinja koju sam upoznao tamo. Došla je u hotel „Grand“ u Prištini, gde su se okupljali strani novinari, gde smo bili bez prevodilaca. Nijednu reč nisam znao na srpskom. Pitala me je na čistom ruskom da li mi je potrebna pomoć. Od tada smo najveći prijatelji. Ta njena borba, to je moje Kosovo. Srbi su mali narod, ali ako ima Boga - ogroman!

Dobili ste nagradu za istraživačko novinarstvo za reportažu o trgovini organima kidnapovanih Srba sa Kosova, ali ta priča i dalje nema pravedan epilog. Kako gledate na sve to?

- Nisam se nadao da će biti rezultata. Ali, koliko vidim, zbog današnje situacije na Kosovu počelo je nešto da se dešava u Hagu. Polako ispravljaju situaciju, i to iz političkih razloga, ne iz pravnih i pravednih. Kao i sve što su radili do sada, to je samo politika. Ali, na kraju krajeva, Hašim Tači je u pritvoru, a nadam se da će biti na kraju i u zatvoru. Ta priča traje više od 25-26 godina, nije vezana samo za Kosovo. Mi smo u tom istraživanju pronašli tragove koji su nas vodili u Tursku, Izrael, Pribaltičke zemlje... Kosovo je bila prelomna tačka jer su pre organe kupovali, a ovde je počelo s brutalnim ubistvima. Hvala bogu i hrabrim ljudima kao što je bio Dik Marti, jer oni su gurali ka rešenju, pa je i Karla del Ponte morala da reaguje. Prvi put sam čuo za tu priču 2004. godine nakon pogroma na Kosovu, od ljudi u Drenici, gde se ta priča vrtela, ali nikada na zvaničnom nivou. Posle sam pravio dokumentarac o Kosovu, koji je prikazan decembra 2007. na prvom programu ruske državne televizije, čak dva puta. Znam da je film video i Vladimir Putin, jer je po njegovom naređenju i repriziran.

Za vas kažu da ste veliki poštovalac srpskih kafana i hrane. Koji su vam favoriti?

- Volim pihtije, a najomiljenija rakija mi je šljiva. Bolja je i od votke, koju pijem samo u nekim okolnostima. Pijem rakiju kao što u Rusiji piju votku - na eks. Ne izgledam kao da mogu da popijem previše i to je greška koju prave Srbi. Testiraju me, koliko može onaj Rus da popije... A može! Kafane su posebna priča. To je sistemsko pitanje. Beograd bez kafana nije Beograd. Pola života ovde sam proveo u kafani „Potkovica“ u Golsvordijevoj. Tamo je bio sjajan kafedžija, Braco, koji nažalost više nije živ, a koji me je tretirao kao sina. Bila je i sjajna kafana u Zemunu „Salaš“, ali više ne postoji. Pa „Kafanica“ na Košutnjaku, jer tamo živi čuveni Beli Rus Andrej Tarasjev, profesor Filološkog fakulteta, najstariji Rus u Beogradu, sjajan čovek, u aprilu će napuniti 90 godina. Pa „Konoba kod Goce i Renata“, s kojima sam prijatelj... I tako dalje, nemoguće je sve nabrojati.

Neizostavna tema je i rat u Ukrajini. Kada će se i kako završiti?

- Pobedom Rusije. Ne znam koliko će trajati, ali što pre, to bolje. I molim se za to. To je građanski rat, ne vidim Ukrajince kao drugi narod. Mi smo jedan narod, ali nažalost podeljen. Na kraju će biti pobeda, vratiće se svest Ukrajinaca. Nije u pitanju teritorija, dosta nam je teritorije. U pitanju je zaštita Rusa. Nažalost, moramo da štitimo ruske ljude od ruskih ljudi. Nadam se i verujem da će Ukrajinci, posebno iz tog dela koji nikada nije bio ništa drugo do Rusija, shvatiti da su iskorišćeni na najbrutalniji način. Po meni, taj rat je počeo ovde, 1999. godine. To je jedan rat. Vreme je da se završi.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI