RUSKA VOJSKA ODBRANILA SAD! Amerika je bila na ivici ambisa, a onda je carska mornarica uplovila u San Francisko i Njujork!

Tokom priprema za susret ruskog predsednika Putina i američkog predsednika Bajdena, 16. juna 2021. u Ženevi, pripremni sastanak održali su i savetnici za nacionalnu bezbednost, Džejk Saliven i Nikolaj Petrušev. Ruska delegacija je tada poklonila Salivenu originalnu gravuru američkog časopisa „Harpers Weekly" iz 1863. godinu, koja prikazuje ruske brodove ruske ukotvljene u njujorškoj luci.

Tada su, naime, dve ruske eskadrile sprečile englesko i francusko mešanje u američki građanski rat na strani separatističkih država Juga. Petrušev je poručio da je time želeo da podseti da Rusija i Sjedinjene Države mogu da budu prijatelji i da sarađuju.

Reč je o događaju iz istorije američko-ruskih odnosa koji je sasvim ostao u senci duge i duboke istorije sukoba dve supersile.

Od Krima do Krima

Rusija je 1863. godine prolazila kroz teška vremena. Rane prouzrokovane porazom u Krimskom ratu još nisu zarasle. U Krimskom ratu 1853-1856, Ruskom carstvu suprotstavila se koalicija Britanskog, Francuskog, Osmanskog carstva i Kraljevine Sardinije.

Razlozi za rat bili su povezani sa namerama Rusije da, koristeći sve veće unutrašnje protivrečnosti u Osmanskom carstvu, pomogne odvajanje balkanskih teritorija od njega, uglavnom nastanjenih pravoslavnim narodima. Velika Britanija i Austrija su se tome usprotivile. London je, pored toga, nastojao da istisne Rusiju sa crnomorske obale, Kavkaza i Zakavkazja.

U kritičnoj fazi rata saveznici su uspeli da koncentrišu velike snage vojske i mornarice na Crnom moru. To im je omogućilo da uspešno iskrcaju desantni korpus na Krim, nanesu niz poraza ruskoj vojsci i nakon jednogodišnje opsade 11. septembra 1855. zauzmu Sevastopolj.

Na kavkaskom frontu ruske trupe su delovale uspešnije. Ali pretnja Austrije i Pruske da se pridruže ratu primorala je Rusiju da prihvati nametnute mirovne uslove.

Pariski mirovni ugovor, potpisan u martu 1856. godine, zahtevao je da Rusija vrati Osmanskom carstvu sve teritorije zauzete u južnoj Besarabiji, kod ušća Dunava i na Kavkazu, i bilo joj je zabranjeno da ima mornaricu u Crnom moru. Rusija je bila ozbiljno oslabljena i privremeno je izgubila uticaj u crnomorskom regionu.

Ipak, Rusija pokušava da ne „padne na kolena". Mladi car Aleksandar II je februara 1861. potpisao manifest o ukidanju kmetstva.

Situacija u Rusiji je i dalje bila pod lupom Ujedinjenog Kraljevstva i Francuske, koje se nisu držale po strani kada je januara 1863. u zapadnim provincijama Ruskog carstva izbio poljski ustanak.

Plemićko-katoličke vođe ustanka zalagale su se za obnovu nezavisne Poljske „od mora do mora". Kao odgovor na pobunu, ruski car je poslao trupe na teritorije obuhvaćene nemirima, što bi se danas zvalo „operacija za obnovu ustavnog poretka". Aprila 1863, London, Pariz i Beč uputili su protestnu notu Aleksandru II, koju su zatim podržale Švedska, Italija i Španija.

Evropska diplomatija nije mogla da propusti šansu da još jednom pritisne Rusiju, a zabrinutost nad sudbinom poljskog naroda bila je samo izgovor. „Ne mogu se od engleske, francuske, a još više austrijske vlade, očekivati iskrene simpatije za patnju Poljaka", pisale su američke novine „New York Daily Tribune", 1. maja 1863.

U junu 1863. evropske sile su poslale drugu notu u Sankt Peterburg i zatražile sazivanje međunarodnog kongresa radi rešavanja poljskog problema.

Evropske sile u Američkom građanskom ratu

U tom trenutku, kabinet Aleksandra II doneo je, modernim jezikom rečeno, „asimetričnu" političku odluku. Odlučio je da pošalje dve grupe ruskih ratnih brodova na dve obale Severne Amerike u kojoj je već dve godine buktio građanski rat.

U skladu sa naredbom ruskog cara Aleksandra II od 25. juna 1863. godine, dve ruske eskadrile su poslate na obale Amerike. Prva, pod zastavom kontraadmirala Lesovskog, poslata u Njujork, imala je 6 brodova, a posada je brojila 3.000 ljudi. Druga eskadrila pod komandom kontraadmirala Popov, koju je činilo 6 brodova i 1200 oficira i mornara, poslata je u San Francisko.

Istoričari se ne slažu o razlozima zbog kojih je Sankt Peterburg poslao dve eskadrile ruske mornarice na atlantsku i pacifičku obalu Sjedinjenih Država, ali mnogi smatraju da je vlada Aleksandra II time želela da u velikom stilu reši zadatke političke i vojno-strateške prirode menjajući odnos snaga ne samo unutar Sjedinjenih Država, već i šire.

Rusija se na ovaj korak odlučila, smatra se, kao na preventivnu meru u slučaju izbijanja rata sa Velikom Britanijom i Francuskom, pošto su vodeće evropske sile tada već otvoreno pretile Sankt Peterburgu mogućom vojnom intervencijom zbog poljskog pitanja. U tom slučaju, ruske eskadrile mogle bi da postanu efikasno sredstvo za blokiranje neprijateljskih morskih komunikacija u blizini američke obale, kao i za započinjanje operacija protiv engleske trgovačke flote.

Takođe ne treba zaboraviti da su se do tada između Rusije i Sjedinjenih Država razvili vrlo prijateljski i poverljivi odnosi. Neutralna i dobronamerna pozicija Vašingtona tokom Krimskog rata bila je visoko cenjena u Sankt Peterburgu.

Ruski ministar spoljnih poslova, a kasnije kancelar Ruske imperije, knez Gorčakov s tim u vezi je napisao: „Simpatije američke nacije prema nama nisu jenjavale tokom čitavog Krimskog rata i Amerika nam je pružala, direktno ili indirektno, više usluga nego što se moglo očekivati od sile koja se drži striktne neutralnosti".

S druge strane, ranih 1860-ih pretnja vladi američkog predsednika Linkolna nisu bile samo pobunjene južne države, već i London i Pariz, koji su u Američkom građanskom ratu tražili svoje interese podržavajući Konfederaciju.

Velika Britanija je napravila intrigu i priznala je Konfederaciju Američkih Država, što je pomoglo da se poveća njen međunarodni legitimitet, a u leto 1863. godine eskadrila od 5 brodova iz flote kraljice Viktorije stigla je u kanadsku luku Ekmolt, pokazujući spremnost da podrži protivnike federalnih vlasti u Vašingtonu.

I Francuska je igrala svoju geopolitičku igru sa svojim planovima za susedni Meksiko, podržavajući otcepljene američke države i tajno snabdevajući snage Konfederacije oružjem.

U Američkom građanskom ratu samo je Rusija, uz Švajcarsku, bezuslovno podržala Sever. 

„Ruska politika prema Sjedinjenim Državama je odlučna i neće se menjati u zavisnosti od kursa bilo koje druge države" saopštio je ruski ministar inostranih poslova Gorčakov. „Pre svega, želimo da Američka unija opstane kao nepodeljena država ... Rusiji su upućeni predlozi da se pridruži planovima intervencije. Rusija će odbiti sve predloge ove vrste." 

Politički, teren za ovu operaciju pružala je i činjenica da je Rusija, koja je upravo ukinula kmetstvo, u Građanskom ratu u SAD stala na stranu Severa koji se borio protiv Juga za ukidanje ropstva.

Cela operacija izvedena je u najstrožoj tajnosti, da bi se 24. septembra 1863. ruska eskadrila admirala Lesovskog usidrila na dokovima Njujorka, a 27. septembra druga eskadrila pod komandom admirala Popova stigla u luku San Franciska.

Sve ukazuje da je najvažniji zadatak američke ekspedicije ruskih ratnih brodova bio „isticanje zastave", kako vojna diplomatska praksa naziva podsećanje protivnika na svoje prisustvo i spremnost za akciju. Ruski planovi su dobro funkcionisali, a kalkulacija se pokazala tačnom: antiruska koalicija je potpuno propala. 

Rusofilija u Americi

Američko javno mnjenje toplo je pozdravilo prisustvo ruskih mornara u američkim lukama. Bili su okruženi intenzivnom pažnjom američkih zvaničnika i javnosti.

Boravak brodova ruske mornarice na američkim obalama obeležile su i proslave, svečane ceremonije i balovi. Ruski izaslanik u Sjedinjenim Državama Steklja pisao je Gorčakovu: „Naši pomorski oficiri i dalje su predmet sveopšte pažnje. Generalno, stanovnici se takmiče u svojoj želji da ugoste naše mornare."

„Vaša ekselencijo, već iz novina naravno znate s kakvim nas osećanjem primaju ovde", pisao je novembra 1863. kontraadmiral Popov ruskom ministru mornarice Krabeu. „Petog ovog meseca grad San Francisko organizovao je bal u znak opšte naklonosti caru i Rusiji, koji će u analima San Franciska ostati kao najveličanstveniji na obali Tihog okeana." 

Zanimljiva činjenica je da je Nikolaj Rimski-Korsakov, budući poznati kompozitor, bio član ruske posade, koji je u eskadrili Lesovskog služio kao mladi vezista. „Naša eskadrila ovde je primljena prijateljski, do krajnjih granica. Oni dolaze do nas, čak i dame, da izraze zadovoljstvo što smo u Njujorku", javljao je Korsakov.

Rezultati intervencije

Skoro 9 meseci ruski brodovi bili su na američkim obalama. Krajem jula 1864. godine, kada je Sankt Peterburg smatrao da su ciljevi misije ispunjeni, zapovednicima eskadrila naređeno je da napuste američke vode i vrate se kući.

Politički rezultati boravka ruske mornarice u Sjedinjenim Državama ocenjeni su u obe prestonice kao više nego uspešni.

Mogućnost blokiranja osetljivih trgovinskih pomorskih komunikacija Engleske i Francuske omogućila je kabinetu Aleksandra II da zauzme tvrđi stav u odnosu na zapadnoevropske sile. Kao rezultat toga, „poljsko pitanje" je uklonjeno sa međunarodne agende. Do leta 1864. pobuna u zapadnim oblastima Rusije je ugašena.

S druge strane, na prekretnici Američkog građanskog rata, eskadrile sa kojih su se vijorile zastave Ruske imperije igrale su za Vašington ulogu garanta bezbednosti i odvraćanja stranog mešanja. U politici ponekad nije potrebno da puška puca; dovoljno je da je napunjena i usmerena na neprijatelja.

Tokom boravka ruskih pomorskih snaga u Americi, federalne snage ostvarile su značajne vojne uspehe, autoritet Linkolnove administracije se povećao i ojačao je međunarodni položaj zemlje.

Oproštajni banket

Na oproštajnom banketu organizovanom u čast Rusije u Bostonu 7. juna 1864, rečeno je: „Ruska eskadrila nije sa sobom ponela nikakvo oružje ili granate za suzbijanje pobune, one nam nisu potrebne, ali sa sobom je donela više od toga: osećaj međunarodnog bratstva, moralnu podršku... Rusija se pokazala kao naš mudar, čvrst i pouzdan prijatelj".

Američki državni sekretar Sevarda je ocenio: „Iako je ruska flota došla iz svojih razloga, značaj njenog prisustva bio je u tome da ubedi Englesku i Francusku da je došla da zaštiti Sjedinjene Države od njihovog mešanja."

U američkoj ambasadi u Sankt Peterburgu priređen je prijem za ruske mornare koji su se vratili, i sekretar američke ambasade Berg tada je rekao: „Između Sjedinjenih Država i Rusije postoji prijateljstvo nad kojim nema senke loših uspomena. Nije teško zamisliti ogromne prednosti koje takva politika može pružiti svim vladama sveta."

Smatrajući se dužnom Rusiji, američka vlada je 1866. godine odlučila da u Rusiju pošalje „posebnu deputaciju" kako bi izrazila zahvalnost Sjedinjenih Država ruskom caru i narodu na pomoći pruženoj slanjem ruskih eskadrila na njene obale.

Danas, 160 godina kasnije, ove reči nestvarno zvuče: u kontekstu današnjih američko-ruskih odnosa, teško da može i da se zamisli da su one ikada razmenjene između ove dve velike sile.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI