ČELIČNE ZVERI VREBAJU U DUBINAMA OKEANA! Ovo su prve linije odbrane nuklearnih sila!

Na prvom mestu po broju nuklearnih bojevih glava su Sjedinjene Američke Države. Imaju ih 5.428 od kojih su 1.644 u operativnoj fazi što znači da su spremne za lansiranje. Iako Ruska Federacija nominalno ima veći broj bojevih glava, njih 5.977, većina je u stanju mirovanja što u praksi znači da su to zapravo stare bojeve glave iz vremena SSSR-a sa upitnim mogućnostima.

Rusija ipak ima 1.288 novijih nuklearnih bojevih glava, a najmanje 880 njih je spremno za lansiranje. Na tlu Evrope na prvom mestu je Francuska sa 290 dok Kina prednjači u Aziji sa 350 bojevih glava. Indija ima između 130 i 160 dok ih njihove komšije u Pakistanu imaju oko 125.

Iako se najčešće u brojnim analizama stručnjaka i medija mogu videti snimci lansiranja američkih i ruskih balističkih projektila sposobnih da nose nuklearne bojeve glave u realnom scenariju ovakva lansiranja bi se pre izvodila sa mora nego sa kopna.

 

Moderna vojna strategija velikih sila na prvom mestu ima efekat iznenađenja te lansiranje strateških projektila sa neočekivanih ili malo verovatnih mesta na planeti, piše Al Džazira.

Lansirne rampe i raketni silosi su još pre nekoliko decenija snimljeni i američkim i ruskim satelitima, a mnoga od mesta gde velike sile drže nuklearno oružje su čak i javno poznata. Zbog toga se još od kraja Hladnog rata akcenat stavljao na mobilne lansirne sisteme poput ruskog Iskander-M i američkog MGM-134, ali i kineskog DF-41.

Prva opcija

Budući da moderni sateliti odnosno PVO sistemi za rano upozoravanje i izviđački avioni (AWACS) mogu sa velikom sigurnošću detektovati i ovakve mobilne lansirne rampe za balističke projektile, podmornice ostaju prva opcija za lansiranje nuklearnog udara, čak i na drugi kontinent.

Podmorničke snage su odigrale veliku ulogu još za vreme Drugog svetskog rata, a za vreme Hladnog rata su bile jedno od glavnih oružja za špijunažu i sredstvo takozvanog nuklearnog odvraćanja.

Američka "Seawolf" (Morski vuk) klasa podmornica je sredinom 80-ih postala glavni nosač američkih nuklearnih projektila na moru. Zamenile su dotad najčešće korišćene podmornice klase "Los Angeles". Ima izuzetno napredni nuklearni reaktor V-VER o kome se i danas malo zna, a stručnjaci smatraju da ovakav pogon pruža neograničeni domet plovidbe do bilo koje tačke na svetu.

Domet podmornica klase "Seawolf" je realno ograničen samo zalihama hrane i zamorom mornara kojih ima 126 uz 14 oficira u komandi. Podmornica ima osam lansirnih cevi i može da nosi do 50 raketa Tomahavk, protivbrodske projektile Harpun i torpeda MK-48.

Klasa podmornica "Virginia" je nešto češća u upotrebi u mornarici SAD (22 aktivne u poređenju sa tri Morska vuka). Pokreće je nuklearni reaktor S-9G. "Virginia" je i brža od "Seawolfa" sa maksimalnom brzinom od 25 nautičkih čvorova iliti 46 kilometara na sat.

Ljudstvo obuhvata 120 mornara i 15 oficira uz mogućnost za posebne ronilačke specijalne jedinice od osam vojnika. "Virginia" postoji u nekoliko različitih konfiguracija pre svega vezanih za broj projektila i torpeda. Generalni dizajn obuhvata 12 VLS lansirnih cevi koje mogu da nose BGM-109 balističke rakete ili Tomahavk projektile uz 25 torpeda MK-48.

Trident D5 i Trident II UGM-133A su dve verzije podmorski lansiranog nuklearnog projektila u mornaricama SAD i Velike Britanije. Trident II je proizvod američke kompanije "Lockheed Martin" i predstavlja "projektil prvog udara" u mogućim sukobima sa drugim velikim silama. Iako je opremanje podmornica ovim projektilom počelo još krajem 70-ih to nije bilo zvanično potvrđeno do 1992. godine kada je greškom britanskog admirala broj ovih projektila postao javan.

Najveća vojna tajna

I danas su (očekivano) gotovo svi tačni parametri Trident arsenala najviša vojna tajna iako se iz javnih strategija NATO zna da im je domet najmanje 12.000 kilometara.

To u praksi znači i da je praktično bilo koja meta na kopnu širom sveta dostupna iz mora ili okeana. U završnoj (terminalnoj) fazi bojeva glava sa Tridenta ima brzinu veću od 20.000 kilometara na čas, a to znači male šanse za presretanje i uništenje. Čak i kad bi bila oborena i uništena u fazi leta (sistemima poput ruskog S-500 ili kineskog HQ-19) to bi i dalje stvorilo veliki EMP udar (elekromagnetni puls) i značajno radioaktivno zagađenje.

Velika Britanija ovim projektilima oprema svoje podmornice klase "Astute".

Glavna "morska pesnica" je podmornica HMS Ambush koju pokreće modularni nuklearni reaktor Rolls-Royce PWR 2. Takođe ima i najnovije sisteme za podvodnu detekciju Thales Sonar 2076 i Raytheon IFF.

Podmornica ima šest lansirnih cevi sa mogućnošću za korišćenje 38 projektila uključujući i Tomahawk Block IV pored već pomenutih Tridenta i torpeda Spearfish.

Rusija pravi nove podmornice

Najšire korišćena nuklearna podmornica u mornarici Ruske Federacije je klasa "Akula". U upotrebi je od sredine 80-ih i sa 15 aktivnih plovila okosnica je nuklearnih mogućnosti Ruske Federacije na moru.

Pokreće ih nuklearni reaktor OK-650B dok neke verzije imaju i dva turbodizel generatora OK-2. Ima i Pelamida aktivni elektronski sonar za kog se smatra da je i danas najsofisticiraniji takav sistem i to naročito za plovidbu u polarnim vodama.

Tu je i sistem Bukhta koji elektronski može da "projektuje" zvučni otisak druge (nepostojeće) podmornice i na taj način izbegne neprijateljska torpeda. "Akula" ima osam lansirnih cevi sa ukupno 40 torpeda, 12 balističkih raketa i tri projektila voda-vazduh-zemlja Igla-M.

Rusija trenutno gradi i najmanje pet podmornica nove klase "Yasen" uz četiri koje se uvode u operativnu upotrebu. "Yasen" predstavlja novi dizajn podmornica sa manjim brojem mornara i većom upotrebom satelitskih sistema (Molniya-M) i elektronskih sistema (Onyx ECM).

Podmornice klase "Yasen" poput američkog "Seawolfa" imaju neograničeni domet u vodama širom sveta, naoružane sa do 32 torpeda Kalibr, 10 teških protivbrodskih torpeda Futlyar UGST i projektilima Igla-M.

Decenijske tenzije u Južnom kineskom moru, prvenstveno zbog statusa Tajvana i stalnog prisustva američke mornarice, navele su Kinu sa unapredi svoje snage za borbu na moru. Kina već ima najveću mornaricu na svetu sa ukupno 775 plovila. Rusija inače ima 604, a SAD 503.

Kineska podmornica klase "Jin" je slično američkim i ruskim plovilima nuklearna podmornica sa neograničenim dometom. Tajnost je i dalje velika pa je njeno postojanje ozvaničeno tek 2019. godine iako je u fazi testiranja bila još od 2007.

Klasa "Jin" je primećena u junu 2021. u vodama blizu Australije, a veruje se da su barem dve bile blizu Japana i Južne Koreje 2021. i 2022. godine.

Podmornica može da nosi čak 12 interkontinentalnih nuklearnih projektila JL-2, a NATO veruje da iz delova Atlantskog okeana može da pogodi i kontinentalni deo SAD te deo zemalja Evropske unije. Kinesko rukovodstvo je prošle godine najavilo da će "Jin" biti opremljena i najnovijim nuklearnim projektilima JL-3 za koje se veruje da mogu da stignu do teritorije SAD lansiranjem iz Južnog kineskog mora.

Opasne i kad ne plove

Opasnost ne preti samo od aktivnih podmornica velikih sila u svetskim morima i okeanima.

Ruska podmornica "Kursk" koja je pod još nenerazjašnjenim okolnostima potonula 2000. godine u Barencovom moru blizu obala Norveške i danas predstavlja veliku opasnost. Podmornica klase "Oscar II" je imala dva nuklearna reaktora koji su inicijalno bili testirani da izdrže pritisak i na dubini od 1.000 metara. Iako su automatski ugašeni decenije na morskom dnu su dovele do značajne korozije metalnih delova reaktora.

Razni ekološki pokreti i aktivisti godinama su upozoravali na ovakav scenario, ali se tek 2019. godine zvanično oglasila Norveška agencija za nuklearnu bezbednost (DSA). Zvaničnici su tada potvrdili da su ronioci sa specijalnom opremom detektovali radioaktivne izotope cezijuma, ali na izuzetno velikim dubinama, a neki od uzoraka su sadržali čak 800 puta veću koncentraciju radioaktivnih čestica od dozvoljene.

U norveškim vodama je 1989. godine potonula i druga nuklearna podmornica "Komsomolets" koja je imala i dva projektila sa nuklearnim bojevim glavama. Osam mornara je poginulo prilikom havarije, 34 njih je umrlo od hladnoće u polarnim vodama, a spašeno je njih 27.

"Kursk" nije imao toliko "sreće" – svih 118 članova posade je poginulo.

 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI