Zašto se Japan izolovao od ostatka sveta? Priča o šogunima, samurajima i strogom sistemu klasne hijerarhije koji će definisati Japan kakav poznajemo

Negde od sredine 15. do početka 17. veka, Japan je svoje vreme provodio u građanskim ratovima, popriličnom haosu koji ima i ime – Sengoku.

A tamošnji vlastodršci su se pitali, odakle tolika napetost? Zašto sukobi stalno izbijaju?

Zaključili su da to mora biti rezultat spoljnih uticaja. Vreme je kolonijalnih ekspanzija, evropski uticaj se širi po svetu na različite načine, pa i kroz širenje hrišćanstva. I šta da se radi?

Kako sprečiti spoljni uticaj da unese razdor u Japan - ili ga čak potpuno pokoriti?

Odluka je doneta... potpuna izolacija od spoljašnjeg sveta. Ovo je priča o vekovima koje će Japan provesti sam, odvojen od ostatka sveta. Ovo je priča o periodu Edo. Unutrašnji japanski odnosi su složeni, ali pokušaćemo da ih pojednostavimo. Na kraju brojnih unutrašnjih sukoba, celim Japanom je vladala vojna diktatura, ili šogunat.

Foto: AP Eugene Hoshiko

Šta je šogunat?

Vojna vlast na čelu sa šogunom, au tom periodu vladala je porodica Tokugava, pa se čitav taj period (od 1603. do 1867. godine) naziva i Tokugava šogunat. Ali zar nije car na čelu Japana? Da, i u to vreme car je bio na čelu Japana, ali samo de jure. De fakto vlast je bila u rukama šoguna iz porodice Tokugava. Uz cara su bile i plemićke porodice, njih 140, ali su, kao i car, samo živele u priličnom izobilju, ali nisu smele da se bave „važnim stvarima“.

Dakle, vladajuća porodica, na čelu vojne diktature, odlučila je da izoluje ceo Japan od ostatka sveta i ta izolacija je trajala skoro dva veka? Baš tako.

Zašto su se odlučili na tako radikalan potez?

Pre svega zbog straha. Kao što smo rekli, vreme je velike evropske kolonijalističke ekspanzije. Japanci su se plašili da ih kolonijalne sile (najviše su se plašile Španije i Portugalije) ne pokore i porobe. Iz te perspektive, zaključili su da bi za njih bilo najbolje da jednostavno „nestanu“, da se potpuno zatvore... i upravo su to uradili. Ali zašto se ovaj dug (i veoma zanimljiv) period u Japanu naziva i Edo period? Zbog kapitala, naravno. Godine 1603. prvi šogun iz porodice Tokugava, Tokugava Iejasu, osnovao je svoj šogunat u Edu.

U to vreme Edo je bio samo mali ribarski gradić, nije bilo posebno važno mesto, ali je posle stotinak godina postao najveći grad u Japanu. Tako je ostalo do danas i sada ima oko 9 miliona stanovnika. Samo su mu promenili ime – Edo je današnji Tokio.

EPA-EFE/Robert Perry

 

Period Edo (ili Tokugava) doneo je Japanu dugu eru mira, ali i značajan prosperitet. Ali daleko od toga da je to bilo divno mesto za sve. Naprotiv,

Japan je tokom Edo perioda bio veoma strogo organizovan po klasnom sistemu, tako da su viši slojevi uživali u veoma luksuznom životu i nisu bili ni svesni kakav je život siromašnih seljaka i radnika.

Ali Edo period je u velikoj meri stvorio Japan kakav danas poznajemo - sa svim njegovim specifičnostima koje su za nas često egzotične. Toliko je toga što danas povezujemo sa Japanom, od haiku pesama, kabuki drame, umetnosti rezbarenja, ceremonije čaja, uređenja bašta i uzgoja bonsai drveća – sve ovo datira još iz perioda Edo u Japanu. istorija!

To su bili moćni feudalci. Živeli su u izobilju, ali sa jednom važnom karakteristikom, odnosno obavezom. Naime, oni su bili obavezni da polovinu svog vremena provode na zemlji, gde su upravljali nižim kastama, a polovinu vremena u glavnom gradu Edou (gde se očekivalo da budu na usluzi samom šogunu).

To je zapravo bila lukava taktika. Tako su lordovi morali da održavaju dva doma, jedan u prestonici, a drugi u ruralnim oblastima širom Japana. Bilo je dosta skupo, a i putovanje je oduzimalo dosta vremena...

Čemu sve to? Da ti uticajni feudalisti ne bi postali previše bogati i premoćni, jer bi tada nekome od njih moglo pasti na pamet da izvrši državni udar protiv šoguna! Zatim na merdevinama dolaze poznati samuraji.

Samuraji- oni koji služe

Oni su zapravo bili plemenita vojska. Bili su beskrajno lojalni šogunu. Stoga nije iznenađujuće što u prevodu samuraj zapravo znači „onaj koji služi“. Bili su visoko obrazovani, a često su se bavili umetnošću.

Obično su nosili dva mača, dugačak – za borbu, i kraći koji je imao samo jednu svrhu – da izvrše samoubistvo, ako je bilo potrebe. Umreti ponosno bila je najveća čast za samuraja.

Oni su se zapravo svakog dana pripremali za taj trenutak, konačnu žrtvu. U isto vreme, bili su relativno visoko u hijerarhiji, a svaka uvreda samuraja mogla je da rezultira (brzom) smrću. Živeli su u utvrđenim gradovima i procenjuje se da su činili oko 5% tadašnjeg stanovništva Japana

. Na društvenoj lestvici su išli seljaci zemljoradnici. Nije im bilo dobro. Morali su da plate porez u pirinču. U stvari, porezi koji su nametnuti seljacima omogućili su luksuzan život samuraja i drugih viših slojeva. Zanimljivo je napomenuti da seljaci najčešće uopšte nisu jeli pirinač koji su proizveli, već su jeli uglavnom ječam i proso. Ali tokom Edo perioda, japanski farmeri su bili najnapredniji u celoj Aziji, efikasno uzgajajući pamuk, duvan, čaj, slatki krompir...

Ali zbog siromaštva, a naročito zbog povremene gladi, seljaci su digli bune. Procenjuje se da je tokom Edo perioda izbilo najmanje 2.000 seljačkih buna (naravno, brzo bi bile ugušene u krvi).

Bili su eksploatisani i osuđeni da budu seljaci celog života. Napredovanja iz jednog razreda u drugi nisu bila moguća (ali su zato regresije bile...).

Zanatlije su bile u još gorem položaju od seljaka. Kako je to? Pa zar zanatlije generalno nisu cenjene? U to vreme u Japanu, ne baš. Pa, ako je neko bio kovač nekog uticajnog samuraja, ili ako je proizvodio jela koja su posebno očarala feudalca, onda su možda izgledali malo bolje, ali generalno nisu.

Pre svega, nisu bili poštovani jer nisu proizvodili hranu, a samim tim nisu bili ni u poziciji da plaćaju porez na pirinač! Pod zanatlijama imamo trgovce. Mnogi od njih su već bili prezreni. Oni, pak, ne samo da ne proizvode hranu, već i ništa ne proizvode – pa se smatralo da su oni sami „ništa“.

U stvarnosti, međutim, trgovci su u velikoj meri odgovorni za uspon prestonice do metropole. Oni su nabavljali drva, tatami, potrepštine za domaćinstvo, tekstil... Nije li to dovelo do toga da se tipični trgovac obogatio kao u drugim delovima sveta?

Da, trgovci su rasli u bogatstvu, ali ne i u statusu. Tako su trgovci zapravo formirali svoje gotovo odvojeno društvo, sa svojim običajima, kulturom, pa čak i svojom unutrašnjom hijerarhijom. Imali su jednostavne kuće, ali su obraćali pažnju na dekoraciju, posebno na svoje bašte.

Foto: Shutterstock

Ima li šta ispod njih?

Da, to su gejše, glumci, zabavljači, prostitutke... ali ti ljudi nisu ni stavljeni u hijerarhiju. Smatralo se da su „van” društvenog poretka. To ne znači da im je zbog toga život bio bolji, najčešće nije. Recimo da su prostitutke držane skoro kao robinje.

I onda konačno, mimo svih skala, imamo potpuno odbačenu grupu ljudi koja se zove eta i hinin, ili prevedena kao „ne-ljudi“.

Tu su bili, na primer, pogrebnici, prosjaci, kožari, ali i, na primer, mesari. Šta je sa mesarima?

Razlog je budizam koji govori protiv ubijanja životinja. Ovi ljudi su morali da žive u strogo određenim kvartovima grada, da poštuju policijski čas i druge stroge zakone.

Tek nakon pada Edo perioda dobili su slobodu i tada su ih zvali šin hejmini, odnosno „novi obični ljudi“, ali se diskriminacija nastavila veoma dugo (neki bi rekli i do danas!).

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI