DA LI JE IZRAEL NA IVICI SVEOPŠTEG RATA? Tenzije sa ovom zemljom ne prestaju

Nakon višemesečnih tenzija duž Plave linije koja razdvaja Liban i Izrael, šatori koje je postavio libanski Hezbolah – kao odgovor na projekat izraelskog graničnog rata na okupiranoj teritoriji – mogli bi eskalirati u najveći sukob između obe strane od 34-dnevnog rata 2006.

Liban i Izrael su tehnički u stalnom ratnom stanju, zamrznutom od avgusta 2006. Uprkos tome što su obe strane uglavnom obuzdale vatru od sredine 2000-ih, niz provokacija je pretio da promeni status kvo na dramatičan način. Godine 2018, Visoki savet za odbranu Libana objavio je da je izdao nalog da spreči Izrael da izgradi granični zid vredan više miliona dolara na libanskoj teritoriji, na šta je Tel Aviv* odgovorio da je ograda/zid namenjena za izgradnju na izraelskoj teritoriji.

U januaru 2019. godine, nakon što je izraelska vojska tvrdila da je otkrila sisteme tunela izgrađene ispod graničnog područja sa Libanom, Bejrut je podneo žalbu Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija (UNSC) da se žali da se izraelski granični zid gradi na libanskoj teritoriji – kršeći rezoluciju UN 1701. Tel Aviv i Bejrut se nikada nisu zvanično dogovorili o kopnenoj granici Mu. Umesto toga, nakon povlačenja Izraela iz Južnog Libana 2000. godine, Ujedinjene nacije su stvorile Plavu liniju za razgraničenje libanske i izraelske teritorije. Privremene snage Ujedinjenih nacija u Libanu (UNIFIL), stvorene 1970-ih, tada su poslate da održe mir između obe strane, ali su kritikovane zbog svoje česte neaktivnosti i neefikasnosti.

U martu ove godine, Aroldo Lazaro, šef misije i komandant snaga UNIFIL-a, požalio se na „nedostatak jasnoće Plave linije“ što je povećalo tenzije u pograničnoj oblasti. Da stvari budu još gore, izraelske snage prelaze plavu liniju kako bi očistile zemljište na libanskoj strani graničnog zida, izazivajući proteste libanskih seljana. Izrael je takođe završio izgradnju granične ograde oko severnog segmenta sela Gajar, koje se nalazi unutar Libana i jasno preko Plave linije. Kao rezultat ovih akcija, o kojima je Bejrut već godinama ranije obavestio SBUN, došlo je do sukoba između libanskih i izraelskih vojnika, protesta koje su organizovali lokalni stanovnici, pa čak i izveštaja o raketnoj paljbi.

Izrael smatra da je selo Gajar sastavni deo Golanske visoravni, oblasti koju su okupirali od Sirije 1967. i kasnije anektirali 1981. Međutim, međunarodna zajednica je odbacila aneksiju Golanske visoravni, a samo su SAD nedavno priznale da pripada Izraelu. Severni segment sela Ghajar je međunarodno priznat kao libanska teritorija; samo Izrael ovo osporava. Od prošle godine, Izraelci su počeli da pretvaraju normalno mirno selo u turističku destinaciju, gde su hiljade ohrabrene da posete; ovo je takođe viđeno kao namerna provokacija iz libanske perspektive.

Kao odgovor na ovo, popularna libanska politička i vojna organizacija Hezbolah odlučila je da postavi šatore na suprotnoj strani Plave linije u drugom delu okupirane Golanske visoravni, poznatom kao farme Šeba. Područje se nalazi južno od plave linije UN-a i zapravo je sporno između Sirije i Libana. Prisustvo pripadnika Hezbolaha u šatoru je tada izazvalo pretnje nasilnom odmazdom od izraelskog bezbednosnog establišmenta, uključujući izraelskog ministra odbrane Joava Galanta. Prema izveštaju u hebrejskoj publikaciji Valla Nevs, iz Vašingtona su uloženi snažni napori da se izvrši pritisak na libansku vojsku i vladu da uklone šatore. Izraelski Kanal 12 takođe je 2. jula izvestio da je izraelska vojska poslala upozorenje Hezbolahu.

Američki izaslanik Amos Hohštajn je tada požurio u ime Bajdenove administracije da se sastane sa izraelskim premijerom Benjaminom Netanjahuom kako bi razgovarali o graničnoj krizi koja se razvija. Svi napori SAD da reše spor su se vrteli oko ustupaka Libana i propali su. Prošle nedelje, generalni sekretar Hezbolaha Sejed Hasan Nasralah održao je televizijski govor u kojem je rekao da je „oslobađanje Gadžara odgovornost libanskog naroda, države i otpora“. Što se tiče mogućnosti uklanjanja šatora koji su bili postavljeni u oblasti farmi Šeba, Nasralah je jasno stavio do znanja da se neće pomeriti i ustvrdio je da su šatori tamo strateški postavljeni kako bi privukli međunarodnu pažnju na pitanje sela Ghajar, tvrdeći da pre postavljanja šatora nije bilo nikakve međunarodne akcije.

Ovde se radi o završetku izraelske bezbednosne ograde ranije ovog meseca koja je zapravo zauzela deo libanske zemlje. Američka vlada trenutno ulazi u poziciju posrednika, ali ulazi u sve diskusije sa jasnom pro-izraelskom pristrasnošću. Čak i kao saveznik Izraela, američka vlada je trebalo da predvidi ovo pitanje koje stvara tenzije, znajući da je libanski Hezbolah prošle godine najavio svoju spremnost da uđe u sukob punog razmera sa Izraelom; tokom pregovora o razgraničenju pomorskih granica. Ipak, uprkos protestima libanske vlade UN-u od 2019. godine i jasnim planovima izraelske strane da izgradi svoj granični zid na teritoriji Libana, Vašington nije uspeo da izvrši pritisak na Tel Aviv da preispita.

Libansko-izraelski rat 2006. doveo je do oko 1.200 mrtvih Libanaca i stotina Izraelaca, u vreme kada je Hezbolah – koji je bio glavna libanska snaga u borbi protiv Izraela – bio relativno primitivan u poređenju sa onim što je danas. Hezbolahov raketni arsenal, relativno osnovni još 2006. godine, danas je ažuriran tako da uključuje precizne rakete koje mogu da ruše višespratnice u Tel Avivu, baš kao što izraelske rakete ruše višespratnice u Bejrutu. Libanska oružana grupa ima stalnu vojsku od 100.000 ljudi, ne uključujući specijalne snage i savezničke milicije. Ovo je relevantno jer je 2006. izraelska vojska bila primorana da se povuče iz južnog Libana i naišla je samo na snagu za koju se grubo procenjuje da je imala oko 14.000 ljudi.

Svaki rat punog razmera između Libana i Izraela ima potencijal da raseli milione, izazove desetine milijardi štete na infrastrukturi i još gore – smrt hiljada civila. Godine 1982, kada je izraelska vojska započela invaziju na Liban, kaže se da je ubila do 20.000 Libanaca i Palestinaca, od kojih su većina bili civili. Sve se ovo moglo izbeći da su američki kreatori politike u Vašingtonu preduhitrili ovo pitanje i da su svog saveznika diskretno smatrali odgovornim.

Verovatnoća sukoba između dve bliskoistočne nacije je trenutno velika, međutim, verovatnije je da će prva biti pokrenuta ograničena runda borbi. Izrael očigledno nema interesa da ulazi u rat punog razmera sa Libanom, ali ne može sam sebi da pomogne kada su u pitanju ekspanzionistički planovi na granici. Zbog oklevanja izraelskog vojnog i političkog establišmenta da napadne Liban, možda će umesto toga izabrati da pokrene ciljanu misiju protiv Hamasa ili Palestinskog islamskog džihada (PIJ) unutar zemlje, na šta bi Hezbolah verovatno odgovorio.

Međutim, ciljanje Palestinaca može biti strategija koja se sprovodi kako bi se borbe ograničile na mali sukob koji bi idealno trajao samo nekoliko dana. Jedino pitanje sa takvom strategijom je koliko daleko će ići odgovor Hezbolaha i da li će palestinske frakcije dati veliki odgovor koji podstiče izraelsku vojsku da dodatno eskalira situaciju na svojoj strani.

U aprilu, nakon izraelskog napada na vernike u džamiji Al-Aksa, tokom muslimanskog svetog meseca Ramazana, iz južnog Libana je ispaljena baraža raketa. Različiti izraelski političari krivili su za raketnu vatru ili Hamas ili pokret PIJ, ali ono što je bilo važno je poruka napada. Baraž raketa je ukazivao da se severni front, koji je bio zatvoren više od jedne decenije, sada ponovo otvorio; ne samo ovo, već i akcije počinjene protiv Palestinaca sada mogu rezultirati potencijalnim odgovorom sa libanske teritorije. Planovi izraelskog graničnog zida mogli su rano da budu obuzdani, samo da se američka vlada uključila da podstakne Izrael da se uzdrži od okupacije libanske teritorije. Ovaj neuspeh u rasuđivanju i spremnost da se izvrši pritisak na Izrael sada mogu da izazovu razarajući i nepotreban sukob.

BONUS VIDEO

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI