KONJANICI BEZ GLAVE, UKLETE ČASNE SESTRE I MRZOVOLJNE UTVARE Ovo je najpoznatija kuća strave u Engleskoj gde je devojci duh zviznuo šamar!

Sablasne priče iz zgrade poznate kao najukletija kuća u Engleskoj govore o sablasnoj monahinji, jezivoj tihoj kočiji i konjima koje predvodi konjanik bez glave, kao i o mrzovoljnom poltergajstu.

Parohijski dom Borlei u Safolku dobio je nadimak nakon brojnih zastrašujućih susreta o kojima se izveštavalo tokom skoro 200 godina, a prvo prijavljeno viđenje na tom terenu bilo je 1819. Imanje je izgrađeno između 1862. i 1863. godine, a velika porodica velečasnog Henrija Dosona Bika je bila gotovo odmah uznemiren zvukom vode koja navira u kući (koja nije imala ni vodovod ni unutrašnje cevi), zvonima koja su zvonila čak i nakon što su žice presečene, udarima i teškim koracima u praznim delovima zgrade.

U početku, veliki deo ovoga bio je usredsređen – kao i često u slučajevima poltergajsta – na njihovu mladu ćerku Etel, čija su vrata bila izdvojena zbog repovanja svake noći, i kojoj su jednom ošamarili lice dok je ležala u krevetu. 1886. nova medicinska sestra, Elizabet Bajford, u početku je osvetlila navodno ukletu sobu koja joj je dodeljena. Ali oko dve nedelje kasnije probudila se u ponoć od zvuka papučavih koraka ispred njenih vrata i odmah je obavestila.

Porodica Bul nije lako uplašila. Prvi Henri Bul je zadržao svoje dužnosti do svoje smrti u maju 1892, a odmah ga je nasledio njegov sin Henri Fojster Bul, koji je držao živu glavu sve dok nije umro u junu 1927. Henri Fojster je spolja izgledao kao vesela, energična figura , koji je voleo da trči između crkve i Rektorata u dane propovedi.

Nije zvučao kao osoba koja voli da zamišlja duhove; a isto je verovatno važilo i za njegovog psa Juvenala. Ipak, jednog dana u bašti, retriver je počeo da zavija i da se kloni na nešto iza voćaka. Prateći pogled psa, Bul je video par nogu. Kada su se ovi pomerili iz pokrivača lišća, videlo se da je telo bez glave.

Prešao je baštu i prošao kroz zaključanu kapiju. Ovaj mlađi velečasni Bul je takođe video ozloglašenu sablasnu kočiju Borlija, „koju su vukla dva konja i koju je vozio kočijaš bez glave“. Zanimljivo, čini se da je ovaj trener često ćutao kada se vidi, a nevidljiv kada se čuje.

Jednom drugom prilikom Bik je iza sebe čuo kopita i teške točkove na putu. Ušavši da pusti vozilo da prođe, čuo je da projuri, i nije video ništa, iako se „buka postepeno smanjivala i moglo se čuti kako umire u daljini“. Dana 28. jula 1900, mlada Etel i Freda Bul vraćale su se u Rektor sa letnje zabave. Izašavši sa drveća na travnjak, ugledali su „žensku figuru, pognute glave... potpuno odevenu u crno, u odeći monahinje“. Izgledalo je kao da klizi, a ne da hoda. Nakon što su je neko vreme posmatrale, devojke su je shvatile za duha i silno se uplašile.

Jedan je otrčao po njihovu sestru Elsi, koja je odgovorila: „Kakve gluposti, idem da razgovaram sa tim!“ Zatim je potrčala preko travnjaka, samo da bi se časna sestra okrenula prema njoj nekoliko sekundi pre nego što je nestala u vazduhu. U jesen 1927. putujući stolar Fred Kartrajt video je monahinju četiri puta u dve nedelje. Nije bio lokalac u tom području, nikada nije čuo priče o duhovima Borlija i svaki put je pretpostavljao da je figura živa. Njegove sumnje su se probudile tek pri njegovom četvrtom viđenju, kada je žena neobjašnjivo nestala iz vidokruga.

U jesen 1928, velečasni Gaj Smit i njegova supruga Mejbl preselili su se u Borli. Par nije imao dece. Kada je čistila kuću, Mejbl je otkrila smeđi papirni paket, a kada ga je odmotala, zatekla se kako gleda u malu ljudsku lobanju. Ovo je sada njen muž sahranio u porti crkve. Ubrzo nakon toga, sam u kući, Gaj je prelazio sletište ispred ozloglašene uklete Plave sobe kada je čuo šapat, podižući se i formirajući čujne, molećive reči: „Nemoj, Karlose! Nemoj”.

Koraci su se tako često čuli u župnom dvoru da je jednog dana Gaj Smit iskočio iza zida sa hokejaškom palicom da udari uljeza - samo da bi se našao kako seče vazduh. Zvona su ponovo zazvonila sama od sebe, a sluga, Meri Pirson, dvaput je videla fantomsku kočiju kako prolazi. Tako je u junu 1929, manje od godinu dana nakon što su boravili, Smitovi kontaktirali Dejli Miror. Jedne letnje noći te godine novinar V.C. Vol je čekao sa fotografom u šumi iza. U krugu „najukletije kuće u Engleskoj“, nisu videli sablasnu časnu sestru ili sablasnu, sablasno tihu kočiju i konje o kojima su drugi izveštavali, ali su špijunirali svetlo u Rektoratu.

Kada je neko ušao unutra da istraži, nije se videlo svetlo. Ipak, napolju, Vol i fotograf su to i dalje mogli da vide. 11. juna 1929. psihološki istraživač Hari Prajs pročitao je prva dva Volova izveštaja o Borliju i za nekoliko sati je počela najpoznatija era ukletoj istoriji Rektorata.

BONUS VIDEO

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI