"BURAZERSKE PRIVATIZACIJE" OTERALE STANOVNIŠTVO SA SVOJIH OGNJIŠTA: U crnogorskom Mančesteru nestala cela industrijska zona

U ovom regionu Crne Gore evidetan je veliki broj praznih sela, sa tek nekoliko domaćinstava, a manjak stanovnika od jeseni do jeseni sve je uočljiviji i u gradovima.

“Verujte mi, ovu prodavnicu održavam samo zbog toga da bih imao šta da radim, da mi ne bude dosadno. Pogledajte ulice kako su puste. Narod masovno odlazi za inostranstvo”, kaže za Portal "RTCG" jedan trgovac u Rožajama. 

Tako se od obećanja da će se uvoziti radna snaga iz inostranstva, stiglo dotle da na teritoriji koja zauzima 52 odsto površine države, prema nekim podacima, živi svega 177 hiljada građana, ili procentualno izraženo 28 odsto stanovništva Crne Gore.

“Sever Crne Gore je za poslednjih 25 godina izgubio 50 hiljada stanovnika. Dramatičan je podatak da je, prema popisu iz 1991. godine, severni region brojao 218.592 stanovnika, a taj broj se do 2003. godine smanjio za 23.713 stanovnika. Prema popisu iz te godine na severu  je bilo 194.879 stanovnika, a trend iseljavanja stanovništva se nastavlja i do 2011. godine, kada se broj stanovnika umanjio za 17.042”, izračunali su ugrubo u NVO ”Euromost” iz Bijelog Polja. 

Koliko je stanje dramatično govori podatak da je u odnosu na popis iz 1991. godine, iz najveće, bjelopoljske opštine, praktično nestalo  9.217 stanovnika,  iz Pljevalja 8.807, Berana 4.983 stanovnika.

Posle ratova na području bivše SFRJ, koji su sa severa oterali izvestan broj ljudi, a takozvane “burazerske privatizacije” su poput tajfuna oterala sevenjake sa svojih ogrnjišta. 

U Bijelom Polju, koji su nekada zvali crnogorski Mančester, tako je nestala cela industijska zona gde je posao izgubilo oko 11.000 ljudi. 

U Beranama je je takođe ugašena svaka fabrika i bez posla u privredi ostalo desetak hiljada ljudi.

Sve je pogašeno i u Mojkovcu. Na zavodima za zapošljavanje na severu na spisku nezaposlenih je nekoliko desetina hiljada građana. 

Čitave porodice pakuju kofere i od socijalne bede spas traže u zapadnoevopskim zemljama i iz drugih severnih gradova – Petnjice, Gusinja, Pljevalja. Računica je jasna. Ako im i ne uspe da ostanu duže, za nekoliko meseci rada na crno, što jeste rizično, ali ne neizvodljivo, oni će zaraditi mnogo više nego u Crnoj Gori za godinu ili dve.

Neki od njih će pokušati i da dobiju  radne dozvole, koje u Nemačkoj, kako prenose mediji, koštaju od tri i po do pet hiljada evra.

„Čini se da nema dana da po neka stolica u učionici ne ostane prazna. Odlaze čitave porodice, roditelji odvode decu. Pokušavaju tamo da ostanu. Vraća se jedino ko mora“, priča jedan prosvetni radnik iz Petnjice. 

Jedan mladi Petnjičanin ispričao je Portalu "RTCG" da je, od kada je uvedena vizna liberalizacija, za Luksemburg išao više puta po tri meseca, i da će to činiti sve dok bude mogao. Pokušaće i da ostane jer su u toj zemlji od ranije njegova starija braća. U Crnoj Gori je radio kod privatnika od jutra do mraka, jedva preživljavajući, i shvatio da to nije ono što želi u životu.

„Odem u Luksemburg na tri meseca. Radim na crno i onda ne čekam da me oni deportuju, već se sam vratim u Crnu Goru. Sačekam neko vreme, pa onda opet odem“,  iskren je ovaj mladić.

Nemogućnost zaposlenja, siromaštvo i socijalna beda, bankarski i zelanaški dugovi, kamataši, stvari su koje i stanovnike Plava i Gusinja teraju da spas, makar privremeno, potraže tradicionalno u Sedinjenim Američkim Državama.

Privid da se život na severu vraća, traje svega dva do tri letnja meseca.

Ulaskom u jesen, da je stanovnika u severnim gradovima sve manje, vidljivo je i „golim okom“.

Zbog toga se u ovom delu države novi statistički podaci očekuju sa zebnjom i strahom da mogu biti obojeni, slikovito rečeno, sa tri boje – sivo. 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI