MESTO PRVOG SUKOBA SAD I BRITANIJE Prašuma Esekiboa krije tajnu dugu dva veka, a sada je Maduro rešio da preseče

"Sada ćemo da vratimo Esekibo", poručio je predsednik Venecuele Nikolas Maduro nakon referenduma u toj zemlji na kom je, prema navodima vlasti, 95 odsto glasača podržalo predlog o "povratku" tog dela susedne Gvajane pod jurisdikciju Karakasa.

Volja Venecuelanaca koju su jasno iskazali je nedvosmislena. Nema sumnje da većina smatra Esekibo delom svoje teritorije koja je nepravedno oteta, kao i da Maduro uživa podršku za povratak te teritorije.

Spor dug dva veka

Iako je reč o sporu starom više od dva veka, on je aktuelizovan nakon što je 2015. godine u Gvajani otkrivena značajna količina nafte, koja je tu malu i do tog trenutka nerazvijenu državu pretvorila u jednu od najbrže rastućih ekonomija na svetu.

Matias Delacroix (STR)

 

BDP po glavi stanovnika te zemlje je, prema podacima MMF-a, u poslednjih sedam godina porastao čak šest puta i sada iznosi 60.000 dolara, te se Gvajana danas nalazi ispred zemalja poput Finske, Francuske, ali i svog nekadašnjeg kolonizatora Velike Britanije.

Značajan deo prirodnog bogatstva Gvajane nalazi se upravo u Esekibu - regionu koji pokriva oko dve trećine čitave zemlje, ali u kom živi tek jedna šestina populacije.

Esekibo – poprište prvog sukoba SAD i Britanije

Britanija je prostor današnje Gvajane dobila u sporazumu sa Holandijom iz 1814, dok je u susednoj Venecueli buktao rat za nezavisnost od Španije. Ipak, granica dve teritorije, koja se nalazila duboko u nepristupačnoj i slabo naseljenoj prašumi, nikada nije bila precizno utvrđena.

Kako bi rešili taj problem, Britanci su sredinom 30-ih godina 19. veka angažovali nemačkog prirodnjaka i istraživača Roberta Šombruga da odredi granicu. On je to i učinio povlačenjem tzv. Šomburgove linije, koja je Britanskoj Gvajani maltene preko noći "dopisala" dodatnih 77.000 kvadratnih kilometara – što je uporedivo sa površinom današnje Češke.

Venecuela je osporila Šomburgove zaključke, tvrdeći da se njena teritorija prostire sve do reke Esekibo – koja se nalazila u srcu Britanske Gvajane. Otkriće zlata u spornoj oblasti dodatno je podgrejalo tenzije i podstaklo Britance da ponovo svoje zahteve prošire na još oko 80.000 kvadratnih kilometara.

Venecuela je 1876. godine konačno zatražila pomoć od Sjedinjenih Država, pozivajući se na Monroovu doktrinu – kojom se svaki pokušaj evropskog imperijalizma u Zapadnoj hemisferi definiše kao pretnja po američke interese.

Amerikanci, ipak, nisu pokazali previše interesovanja za preduzimanje konkretnih akcija do 1895, kada je administracija tadašnjeg predsednika Grovera Klivlenda od Britanaca zatražila da prihvati međunarodnu arbitražu.

Britanski premijer i jedan od najpoznatijih zagovornika imperije Lord Salzberi je taj zahtev u prvi mah odbio uz tvrdnju da Monroova doktrina ne predstavlja međunarodno pravo, pa su se dve sile našle na ivici otvorenog sukoba.

Međutim, pošto nijedna strana nije bila spremna za veću eskalaciju, kriza je razrešena pristankom Londona na američki zahtev.

Američko povlačenje

Vašington i Karakas su u prvi mah to protumačili kao veliku pobedu. Ipak, iako su odbacili naknadna britanska širenja, arbitražna komisija iz 1899. je pomalo neočekivano prihvatila Šomburgovu liniju kao granicu dve teritorije, čime je uspostavljena granica koja postoji i danas.

Venecuelanska kriza iz 1895. godine se često navodi kao jedan od prvih primera američkog "pokazivanja mišića" u sukobu sa nekom evropskom silom, koji će nekoliko godina kasnije kulminirati Špansko-američkim ratom i aneksijom Kube, Portorika i Filipina.

Ipak, u Venecueli su se nakon okončanja arbitraže osetili izdano – optužujući Amerikance da su ih prepustili same sebi čim su postigli sopstveni cilj.

Karakas je svoje nezadovoljstvo presudom u prvi mah potisnuo, ali je ta tema ponovo aktuelizovana početkom šezdesetih, kada je proces dekolonizacije uhvatio maha. Venecuela je odluku arbitraže ponovo osporila, čime je započela još jedna runda pregovora dve strane.

Oni su kulminirali sporazumom iz 1966, koji je potpisan svega nekoliko meseci pre nego što je Gvajana stekla nezavisnost od Britanije. Tim sporazumom, koji je protumačen kao privremeni, dve strane su se dogovorile da će sporna teritorija ostati pod nadležnošću Gvajane dok se ne postigne konačni dogovor.

Ipak, Gvajana je nakon sticanja nezavisnosti kritikovala sporazum iz 1966, tvrdeći da je njime ponovo otvoreno pitanje granica koje su oni smatrali okončanim. Nijedan naknadni pokušaj postizanja trajnog sporazuma nije urodio plodom.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI