"OD OVE NEMA PROTIVOTROVA" Ovaj grad važi za zmijsko gnezdo, dolazite na sopstvenu odgovornost

Kroz luksuzan hotel, pored divnog bazena i nekoliko paunova, a zatim kroz žbunje i strmoglavom kozjom stazicom vodi put do vrha litice, gde se pruža pogled na jednu od najlepših peščanih plaža. Tu su i arheološki ostaci džamije stare petsto-šesto godina, koji služe kao podsetnik da i ovo, naizgled, novo naselje, ima duboke korene.

Najbolje mesto da vas ujede zmija

Ali, ovamo sam došao zbog zmija! U blizini „Nove bla-bla-bla ulice“, kako je doslovno istaknuto na jednom sokaku, nalazi se skromno zdanje sa velikim natpisom: „Dobro došli, na sopstveni rizik“. Farma zmija sa laboratorijom Bio Ken, jedan od najboljih centara na planeti za proučavanje zmija, izgleda kao obična koliba sa tremom.

Ali, da izgled ume da prevari, uverio sam se ubrzo pošto sam potpisao da ih neću tužiti ako me kojim slučajem ujede zalutala zmija otrovnica. Naravno, pre toga sam se detaljno raspitao i saznao da je verovatno najbolje mesto na svetu gde zmija može da vas ujede upravo ovo dvorište!

Jer, ovde se proizvode protivotrovi za celu Keniju, pa i druge delove sveta; tu se nalazi hitna služba za pružanje pomoći ujedenim nesrećnicima u celoj zemlji, sa uvek dežurnim stručnjacima koji svuda stižu helikopterima. Dakle, ako me zmija ujede ovde, velika je verovatnoća da će uspeti da mi spasu život, a možda usput uhvate i izgrde zmiju!

Neobičnu zbirku guja, najveću u istočnoj Africi, obilazim uz vodiča, koji je vrsni znalac svog posla. Naravno, zmije su njegov život, u njih je prosto zaljubljen. Bila je to ljubav na prvi pogled ili bolje reći – na prvi ujed!

„Od kada me je zmija ugrizla, a tada mi je bilo svega osam godina, nijedan dan nisam proveo bez ovih divnih stvorenja! Svakako, bila je to moja greška, nagazio sam je; poznato je da zmije napadaju jedino u samoodbrani, inače su prave stidljivice“, kaže vodič.

Prolazimo pored drveno-staklenih kaveza, koji izgledaju kao da su stari stotinu godina, a prefarbani pre pedeset. Ne deluju baš kao neka garancija da će sačuvati ono što je u njima. Natpis na ulazu odjednom dobija na težini. Ali kad sam već krenuo, onda – teraj do kraja! Gledaju me dubokim očima, kao da žele nešto da mi kažu.

Nižu se, jedna za drugom, crne, crvene, zelene, šarenkaste zmije, a ja slušam hvalospev o svakoj vrsti.

Selfi sa kobrom

"Od ove se umire u roku od tri minuta, ujed ove možeš bez pomoći da preživiš i ceo dan, a kod ove je sve individualno, nekad te duša napusti začas, a nekad to traje malo duže – ali za njen otrov protivotrova nema, pa jedino pazi da te ona ne ujede, za druge ćemo lako.“ Tura je više bila predavanje šta da se čini u nesrećnom slučaju ujeda.

"Znaš li šta prvo što treba da uradiš kada te zmija ujede?“, pita me predavač znatiželjno.

"Pa da pozovem pomoć, šta drugo.“

"Ma, nikako! Prvo treba da je slikaš!“

"Mislim da bih preživeo i bez te uspomene.“

"E pa, verovatno ne bi! Kako da znamo koji protivotrov da ti damo ako ne znamo koja te je zmija ujela?! Dakle, selfi sa zmijom pod obavezno!“, zaključi vodič pomalo šeretski.

Dolazimo do nekoliko vrsta kobri.

"Njen otrov strašno liči na pivo. Pošto sa njim dosta radimo, ovde nikada ne pijemo pivo. Za svaki slučaj, da neko ne pomeša. Znaš, kao što biva da čovek umesto vode, recimo, nategne votku. Bilo bi baš gadno da nategneš ovo...“, objašnjava mi i pokazuje čašu koja zaista izgleda kao da je u nju sipano pivo, a ne otrov kobre.

Najviše me plaše zelene zmije – veoma ih je teško uočiti u lišću. A najneobičnija je plavičasta lepotanka, koja kao da se kamuflirala za neprimetno plivanje u moru, a ne za život u šumi. Još kao dete naučio sam da u šume uvek zalazim udarajući odsečno nogama po tlu, kako bi se svi gmizavci razbežali.

Posle ujeda zmije - alkohol se ne sme piti

Sada saznajem da su zmije sa horizontalnim šarama manje opasne od onih čije se šare protežu duž tela. Ako me zmija ujede, nipošto ne bih smeo da paničim niti da popijem neko žestoko piće jer i adrenalin i alkohol šire krvne sudove i pojačavaju dejstvo otrova.

Naravno, saznajem i mnoštvo zanimljivih informacija o životu zmija, od kojih bi većina mogla da se smesti u opis „ovo nisam znao, a nisam ni želeo da znam, niti mi to treba u životu“, ali ne škodi, a kad ne škodi, onda ipak može da koristi.

Recimo, saznao sam da postoji tri hiljade sedamsto osamdeset devet vrsta zmija na svetu, da je šeststo otrovno, da svega dvesta mogu otrovom da ubiju čoveka, tako da, ako nastradam, mogu slobodno da kažem da me je – ubila statistika.

Čak ni mrtvu zmiju ne treba dirati, jer sve i da joj je glava odsečena, može da se dogodi da posmrtno „ujede“, tj. da otrov iz njenih usta završi u našoj koži. Zmije obožavaju toalete, naročito kada im je mnogo toplo, jer koriste vodu koju nalaze u toalet-šolji.

Tako, pre sedanja, uvek treba dobro pogledati! 

Namesto anusa, zmije imaju rupu koja služi za sve: za uriniranje, izbacivanje izmeta i  za – seks! Nisu sve zmije spremne da postanu majke čim zarone u zagrljaj zmije-ljubavnika, a nisu još otkrile kontraceptivna sredstva.

Pitomija od pit bula – zmija kao kućni ljubimac  

Umesto toga, pojedine imaju neobičnu mogućnost da u svom telu čuvaju spermu čak tri godine posle burne noći ili strasnog dana, dok ne procene da su spremne da izrode porod, i tek onda same sebe tom spermom oplode.

Posle ovih dragocenih saznanja, osećam se spremno da ponovo odem u šumu. Ovaj centar ima toliki uspeh u podučavanju ljudi da su po celoj Keniji nikli mini-centri u kojima se zmije proučavaju i pokazuju turistima. Čak ovde, u Kilifiju, postoji još jedan centar sa dvadesetak zmija, koji sam takođe posetio.

Da bih osetio koliko su otrovnice draga bića, vodič vadi nekoliko primeraka iz kaveza. One mu se odmah uvijaju oko ruke i vrata, a zatim ih pruža i meni... Ja prihvatam, uzimam hrapavo vijugavo biće u ruke, ali je brzo vraćam vodiču, koji je ljubi u usta...

„Eh, ljubav baš ne zna za granice!“, pomislih, dok mi on zahvaljuje za ulaznicu koju sam skupo platio, a čiji će deo, kako tvrdi, biti iskorišćen za povratak ovih lepotica u prirodno stanište.

Da pokažu kako su zmije prave domaće životinje, postavili su sliku deteta koje se igra sa ovim naizgled zastrašujućim stvorenjima. Farma zmija je istovremeno i prihvatilište za zmije koje napuste vlasnici, pa me vodič ubeđuje da jednu – usvojim. Mada ih se ne plašim, nije uspeo da me ubedi da kao suvenir iz Kenije u Srbiju ponesem živu zmiju.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI