BIO SAM ŽIRANT PRIJATELJU, SAD NEMAM NI ZA HLEB Kad plati tuđi kredit Vladi i njegovoj ženine ostaje ništa

Vlado Vojniković i njegova supruga žive od 347 evra penzije, a kad plate tuđi kredit i režije, nemaju ni za hranu.

On i supruga već dve godine dolaze u jednu zagrebačku narodnu kuhinju, piše Jutarnji list.

- Pekar sam po struci, radio sam u fabrici kolača i tamo mi je bilo sjajno. Stekao sam mnogo prijatelja, neka poznanstva održavam i danas, a nekih ljudi na žalost više nema. Uvek je sve mirisalo na kolače i na čokoladu - priseća se boljih dana šezdesetosmogodišnji Vlado.

Kako kaže sada je jedanaesta godina od kako je u penziji, a prvo je primao invalidsku penziju pošto je nastradao u saobraćajnoj nesreći nakon koje su morali da ga prebace na lakši posao.

Nakon što je napunio 65 godina dodeljena mu je starosna penzija koja je manja. Ali, od te penzijice ne ostane mu skoro ništa jer je verujući prijatelju na sebe preuzeo teret tuđeg kredita.

- Prijatelj me zamolio da mu budem žirant za kredit, zajedno smo išli u školu pa sam mislio „ajde, može, pomoći ću mu“. Platio je na početku dve ili tri rate i to je bilo to, a kasnije su meni počele da stižu opomene na kuću i sad je teret na meni, inače sigurno ne bih dolazio ovde - kaže Vlado.

Vlado prima penziju od 347 evra i nešto sitno centi, a rata kredita iznosi oko 80 evra. Već tri godine ga plaća, a do kraja mu je ostalo još šest.

On i gospođa, koju nije hteo da imenuje, žive kao podstanari u bratovoj kući u mestu Lipnica nedaleko od Zagreba. Drugog nikog od porodice nemaju. Kada plate režije, struju i komunalije, ostane im oko 100 evra za život što im nikako nije dovoljno.

- Imam koleginicu u banci i ona mi je mnogo pomogla kad su krenuli problemi s kreditom. Poručila mi je da napravim zaštićeni račun. Poslušao sam je i učinio tako, sad mi skidaju novac od penzije, ali na svu sreću ne sve, rekao je. Kako nam je ispričao pre useljenja kod mame, pa zatim brata takođe je živio kao podstanar.

Foto: Shutterstock

- Nismo imali tamo ni vodu, niti kupatilo, ni WC. Morali smo da nosimo i grejemo vodu kako bi se kupali, a gazda je bio kako da to kažem, gulikoža - priča Vlado.

Ističe kako nema drugi način finansiranja, iako je pokušavao da radi neke poslove ali mu to nikad nije bilo plaćeno, ili bi mu govorili da se vrati sutra i tako u krug. Priznaje da pomoć od države nikad nije tražio jer misli da ona pomaže bogatima da zgrnu samo još više novaca, a ne brine se za siromašne. U narodnu kuhinju su ga poslali prijatelji.

- Zahvalan sam ovim ljudima ovde i dragom Bogu. Prvi put mi je bilo malo neobično, a nekad vidim da ovde dolaze i sređena gospoda pa ni mene nije bilo sramza. Sramota je krasti, a ne tražiti pomoć - govori Vlado.

- Da nema ove narodne kuhinje ja ne znam šta bi bilo, meni je ovo spas, ne samo meni nego i mnogim drugima - kaže na kraju.

BONUS VIDEO 

 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI