UŽASAN PRIZOR KRVI I KOSE LJUDI I DECE NA ZIDOVIMA Američki pilot o osiromašenom uranijumu: Rođeni otac mi je umro od raka

Samo je pitanje vremena kada će Ukrajina upotrebiti municiju sa osiromašenim uranijumom na bojnom polju, ako već nije. Sjedinjene Države i Ujedinjeno Kraljevstvo poslale su radioaktivne granate režimu Zelenskog ranije ove godine, a meci su primećeni u skladištima blizu linija fronta.
Nakon skupog neuspeha njihove „letnje kontraofanzive“, ukrajinska vojska je počela očajnički da traži „čudesno oružje“ kako bi povratila sreću na bojnom polju, piše međunarodni Sputnjik.

Najavljujući obezbeđivanje granata sa osiromašenim uranom Ukrajini, Vašington je u septembru insistirao na tome da nema razloga za brigu: čudesno oružje je donekle toksično, ali generalno bezopasno i dobro. Rafael Grosi, generalni direktor Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA), pridružio se ovim izjavama, tvrdeći da "nema značajnih radioloških posledica" od upotrebe municije sa osiromašenim uranijumom.

„Ovo su gole laži“, smatra Damacio A. Lopez, veteran američkog vazduhoplovstva koji je osnovao Međunarodni tim za proučavanje osiromašenog uranijuma i suosnivač je Međunarodne koalicije za zabranu uranijumskog oružja (ICBUV).

„On [Grosi] je deo tima koji promoviše ovaj projekat, upotrebu ovog oružja, on je deo supersila koje ga koriste i prave izgovore za njegovo korišćenje, koje pokušavaju da ubede javnost da to nije problem, kao što to rade u više navrata ovde u ovoj zemlji. Pitali ste šta ljudi misle o ovome? Pa, nisu dobili tačne informacije. A ja sam se trudio da te informacije izvučem na „uranijumska bojišta“, da razgovaram sa svim tim zemljama i pokušam da objasnim šta se dešava“, kaže on.

Lopez je bio jedan od prvih Amerikanaca koji je podigao uzbunu zbog katastrofalnih posledica ovog oružja. Od 1985. godine traži globalnu zabranu oružja sa osiromašenim uranijumom (OU), koje još uvek nije obuhvaćeno međunarodnim hemijskim ili nuklearnim konvencijama, uprkos svojoj toksičnosti i radioaktivnosti.

Zlokobni crni oblak nad Sokorom

Damacio Lopez je rođen u Sokoru, južnom gradu u centralnom Novom Meksiku uz Rio Grande. Davne 1945. godine nuklearni test Triniti potresao je pustinju Hornada del Muerto, samo 56 milja jugoistočno od njegovog rodnog grada. Damacio je tada imao samo dve godine, ali su ga kasnije zainteresovale opasnostima od zračenja.

Eksplozija Triniti nije bila jedini američki nuklearni eksperiment u tom regionu. Godine 1985., kada je Lopez posetio svoje roditelje u Sokoru tokom božićnih praznika, prvo što je čuo po dolasku bio je zvuk veoma glasnih eksplozija na manje od dve milje od njegove kuće. Eksplozije su se redovno dešavale, izazivajući zveckanje posuđa i izazivajući pukotine na zidovima. Ali još više alarmantan bio je tamni crni oblak koji bi se nadvio nad gradom nakon eksplozija.

„Ovo je bilo uznemirujuće. I nije bila u pitanju samo moja porodica. To su bile sve porodice u Sokoru. Od sredine mesta, od gradskog parka do mesta gde su se dogodile eksplozije je dve milje, a vetrovi se nadvijaju nad mestom svaki put kada jedna od ovih bombi eksplodira. I naravno, ljudi su bili veoma zabrinuti. Mama me je zamolila da to ispitam i ja sam to uradio. Kontaktirao sam upravni odbor Instituta za rudarstvo i tehnologiju Novog Meksika, koji su odgovorni za ove eksplozije. Zato što su tamo od 1946. testirali različite vrste oružja", priča Lopez.

Foto: Printscreen

Lopez je otišao na sastanak odbora i pitao o eksplozijama i tamnim oblacima dima, ali je dobio samo izvrdavanja.

Ipak, njegovi napori su urodili plodom - jednog jutra je pronašao pet misterioznih kutija u dvorištu svoje kuće u Sokoru, u kojima su bili dokumenti o tekućoj katastrofi - informacije o osiromašenom uranijumu i testiranju u Sokoru:

„Tu je objašnjeno šta se dešavalo i pre 1972. godine, o razvoju ovog oružja i šta su pokušavali da urade, o različitim vrstama oružja sa kojima su eksperimentisali kao što su kasetne bombe umesto metala ili volframa ili titanijuma. Pokušali bi sa osiromašenim uranijumom i videli kako to funkcioniše. Tako da su radili ove vrste preliminarnih ispitivanja, zajedno sa dve druge laboratorije u Novom Meksiku, plus laboratorije van Novog Meksika. Svi su radili zajedno. I video sam sve ove informacije i nije se radilo samo o Sokoru. Radilo se o testiranju širom sveta, o onome što se dešavalo u Evropi, kakvo oružje su testirali i ko je to činio“.

Saznao je da je crni oblak koji je video radioaktivna i hemijski toksična prašina izbačena u atmosferu eksplozijama osiromašenog uranijuma, pa je otišao u Ministarstvo zdravlja u Santa Feu i potražio informacije o stanovnicima Sokora. Saznao je da su se tokom proteklih godina zdravstveni problemi građana nagomilali, a broj slučajeva hidrocefalusa, raka i urođenih mana je bio veći nego u drugim okruzima širom države.

Ovo jezivo otkriće ga je podstaklo da počne da istražuje efekte kontaminacije osiromašenim uranijumom.

Stravični efekti izlaganja osiromašenom uranijumu

"Imam brata koji je jako pognut, nešto mu nije u redu sa kičmom“, kaže aktivista. „Zubi su mu svi pokvareni, a upravo je on taj koji živi odmah pored objekta (za testiranje). Naša porodica je veoma blizu, jedna od najbližih kuća ovom objektu“, pojašnjava Lopez i dodaje da je njegov otac umro od raka.

Krajem 1990-ih, Lopez je bio pozvan u Irak od strane državnih vlasti da govori na konferenciji o oružju sa osiromašenim uranijumom koje su SAD koristile u toj zemlji tokom rata u Persijskom zalivu (1990-1991). Sa saradnicima je 1993. objavio knjigu „Uranijumska bojna polja u zemlji i inostranstvu: Upotreba osiromašenog uranijuma od strane Ministarstva odbrane SAD“, u kojoj se bave ispitivanjem uranijuma u ​​SAD i Pentagonovom upotrebom oružja u inostranstvu. SAD i njihovi saveznici bacili su preko 300 tona osiromašenog uranijuma u ​​Iraku.

Printscreen

„Pronašao sam mnogo [zdravstvenih] problema. Na toj konferenciji sam mnogo naučio i dobio puno medicinskih studija o ljudima u Iraku i urođenim manama, kancerima. To su bile glavne stvari koje su se dešavale u njihovoj zemlji, a neki od karcinoma su bili kao onaj od kog je umro moj otac. Išao sam u bolnice u Iraku da lično vidim ljude koji su bili žrtve", kaže aktivista.
Ali, najveći šok bila su iračka deca koja su rođena nakon američkog bombardovanja. Kada ih se seti, ne može da zadrži suze.

„U jednoj bolnici mogao sam da vidim mnogo dece sa urođenim manama koje su bile toliko teške da mi je bilo teško da o njima razmišljam kao o ljudskim bićima“, navodi Lopez.

„Govorim o veoma ozbiljnim urođenim manama. Možete li da zamislite da uđete u neko mesto i vidite dete sa jednim okom, sa ogromnom glavom? To je kao da nije čovek. A upoznao sam ovog dečaka. Imao je tri godine, bio je sa majkom i imao je veliku glavu, hidrocefalus. Bio je kost i koža, sa jednim okom izvrnutim na gore, drugim na dole, sa sićušnim nogama. Majka ga je držala i brisala mu krv iz usta. Bilo je strašno. Dok sam izlazio iz bolnice, suze su počele da mi teku niz lice“, seća se Lopez.

Gajgerov brojač ne laže: Oružje sa osiromašenim uranijumom je radioaktivno

Lopez je sumnjao da su ovi užasni urođeni defekti i porast broja slučajeva raka uzrokovani radioaktivnošću i toksičnošću osiromašenog uranijuma. Pripremajući se za put u Irak, uzeo je svoj Gajgerov brojač. Detektor zračenja „mogao bi da identifikuje alfa, beta i gama zrake, kao i da identifikuje da li je u pitanju osiromašeni uranijum ili nešto toplije od njega“, navodi istraživač.

Dok je bio u Bagdadu, Lopez je posetio sklonište Amirija, koje je 13. februara 1991. bilo meta američkog vazdušnog napada u kojem je poginulo preko 400 civila, uključujući decu.

„Bio je to užazan prizor krvi i kose ljudi i dece na zidovima. Tu je bila i prostorija sa njihovim slikama. Bio sam tamo sa japanskom delegacijom i za njih je to bilo uobičajeno. Ne uobičajeno, ali oni su dobro znali o senkama na zidu i o kosi i krvi zbog onoga što se desilo u njihovoj zemlji kada su bombardovani. Tako da su sve ovo razumeli.”

Kako kaže, u skloništu je u trenutku udara rakete Tomahavk bilo više od 600 dece i školaraca, a svedoci su mu ispričali kako je taj udar izgledao.

Lopez je odlučio da pronađe ostatke projektila korišćenih tokom američkog bombardovanja Bagdada i drugih područja i izvrši merenja. Znao je da se obično prirodni nivoi pozadinskog zračenja mogu kretati između pet i 60 otkucaja u minuti, ili malo više. Sve što je više od toga značilo je potencijalnu radioaktivnu kontaminaciju.

foto: US military

„Bio sam u jednom od objekata u Bagdadu u kojem je bila izložba sa svim ostacima rata koje su građani pronašli. Tu je bio i deo krstareće rakete Tomahavk. Imao sam svoj detektor i proverio sam - bilo je oko stotinu obrtaja u minuti, što je bio pokazatelj da je bilo zračenja unutar ove krstareće rakete", navodi Lopez.

Zatim je otputovao do mesta na granici između Kuvajta i Iraka, nazvanog „Autoput smrti“, gde je hiljade iračkih tenkova i oklopnih vozila probušeno i spaljeno municijom sa osiromašenim uranom koju su ispalili američki A-10 Varthogs.

Tamo je u rupama oštećenih rezervoara dobio očitavanja od oko 100-120 obrtaja u minuti. Lopez je takođe sakupio male komade metala kao uzorke koji su pokazali očitavanje od 600 obrtaja u minuti.

„Našao sam i nekoliko projektila od 30 milimetara, koji su promašili metu i udarili u zemlju i odbili se. Bili su netaknuti, pa sam ih proverio detektorom, misleći da ću dobiti 600 obrtaja u minuti. Dobio sam 2.500 u minuti na ovim projektilima i jedini zaključak koji sam iz toga mogao izvući je da se nuklearni otpad iz nuklearnih postrojenja mešao sa takozvanim osiromašenim uranijumom. I ovo je postalo još alarmantnije."

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI