HEROJSKA PRIČA DVA NEPRIJATELJA U jednom rovu delili sve

Jedan rov. Dva ranjena borca neprijateljskih strana. Ukrajinac i Rus. Oko njih pucnjava. Danima u rovu rame uz rame. Ukoštac sa smrću, bez vode, ali s nadom u pomoć. Morali su da pomažu jedan drugome. Kada su rane ruskog borca počele da krvare, Ukrajinac je pomogao s previjanjem. Četvrtog dana je borac iz Ukrajine umro, a ruski je preležao u rovu kraj njegovog leša još šest dana, pre nego što je stigao spas. Sada se ruski borac nalazi u bolnici u Moskvi.

Tridesetjednogodišnji Aleksej je mobilisan na SVO. Dotad je radio u tekstilnoj fabrici u Sankt Peterburgu. Stigao je poziv. Onda okupljanje, vežbanje i odlazak. Kod kuće su ostali da čekaju devojka i roditelji. Dan kad je ranjen Aleksej nastoji da zaboravi, kao i sve što se dešavalo do spasavanja. Ali ne može da zaboravi.

- Bio sam u rezervi, ali je usledila komanda da se krene. Po naređenju krenuo sam u grupi od četiri čoveka. Bili smo grupa za osiguranje, ali je moralo da se juriša. Naleteo sam na minu i bio ranjen - priseća se Aleksej.

U prvi mah je pomislio da više nikada neće da ustane, nije mogao da pomeri noge. Juriš je bio noću. Bez mrdanja je preležao na bojnom polju do jutra.

- Pretvarao sam se da sam mrtav da me ’ptičica’ (dron) ne primeti, da me ne gađa nečim. Pucnjava se nastavila. Tek narednog jutra sam dopuzao u najbliži rov da se sakrijem. Tamo sam video živog Ukrajinca, takođe ranjenog - priča ovaj ruski vojnik.

Na izgled je imao oko 50 godina. Čašica kolena mu je bila potpuno otvorena, raznesena. Krv nije tekla, zapekla se.

- Nije hodao. Pokušavao je nekako da se iskobelja iz rova, ali sam mu rekao da ne ide nikuda. Bilo je strašno, mogu da vide pomeranje i da gađaju granatama. Zbog toga smo obojica sedeli. U rovu se nismo sreli kao neprijatelji. Zamolio sam ga za vodu. Rekao je da nema. Kažem: ’Puzaću, da se pomerim malčice?’ Tamo su bila još dvojica mrtvih. Mislio sam da ću uskoro da dođem do svojih, ali nisam mogao da pomeram noge - priča Aleksej.

U neprijateljskom rovu je morao da se zadrži, a zajedno s Ukrajincem da preživi. Kada je drugog dana na njihovu zajedničku sreću počela kiša, pojavila se mogućnost da bar malo nešto popiju.

- U konzervu smo skupili malo vode, po gutljaj. Podelili smo. Imao sam žvaku, ona takođe pomaže protiv usahlosti, ako žeđ silno muči. Podelio sam je s njim. Jednog dana je počeo sneg da pada, ali se brzo topio. Ništa nismo jeli. Bila su neka njihova suva sledovanja, da li japanska, da li korejska. Sve sami hijeroglifi. Bilo je dinstano meso. Nisam jeo, zato što se posle toga odmah ožedni - seća se Aleksej.

To se dogodilo u novembru. Od hladnoće ruski borac je počeo jako da kašlje. Od kašlja su počele da pucaju i krvare rane na leđima. Bilo je neophodno previjanje.

- Ukrajinac mi je pomogao da previjem rane. Nisam mnogo razgovarao s njim, nije me zanimalo kako se zove. On me je, možda, i razumeo, ali ja njega nisam. Govorio sam na ruskom, a on je od ruskog znao samo psovke. Psovao je svoju komandu što ga je ostavila. Izdržavali smo zajedno tri-četiri dana, a onda je jednog trenutka otišao s ovog sveta. Rana mu je već bila suva. Nije umro od rane. Možda ni od hladnoće, nego je dehidrirao. Možda je duže od mene presedeo bez vode. Kad sam došao, već je nije bilo. Zahvalan sam mu. U rovu nismo bili neprijatelji, nismo se svađali - kazao je ruski vojnik.

Posle smrti „cimera” iz rova Aleksej je ostao sam s tri leša. Nije moglo ni da se spava – stalno se pucalo. Sad priča kao da je sve bilo u bunilu. Nije mogao ni da izađe – biće odmah ubijen. Preostalo mu je samo da sedi i čeka. Ili smrt ili spasenje. Spasenje je došlo ranije. Našli su ga momci iz druge jedinice.

- Nadao sam se da će da me nađu. Čekao sam. Morao je neko da dođe. Došao je drugi puk, sasvim druga jedinica. Dobili su naredbu da zauzmu bunker. Dotrčala su dvojica, očigledno, izvidnica, a tamo sam bio ja. Otrčali su, preneli komandi da je tamo čovek, ranjen. Odlučili su da me izbave. Napravili su grupu za evakuaciju. Ujutru, desetog dana, počeli su da me vade. Radovao sam se što sam se na kraju izvukao iz tog rova. Kad sam shvatio da me izvlače, isključio sam se, zaspao sam. Već sam bio u bunilu - priča ovaj vojnik.

Posle toliko dana bez vesti o njemu smatrali su da je mrtav. Rođacima nisu saopštili dok se ne uvere. Posle spasavanja Alekseja su fotografisali. Iscrpljen, onemoćao s jedva vidljivim osmehom. Ta fotografija, kao i ceo događaj, brzo su se proširili po društvenim mrežama i medijima, ali rodbina u spasenom borcu svog Ljošu nije poznala.

- Mami su govorili da sam to ja, a ona me nije poznala, jer sam uvenuo, smršao sam 10 kilograma, dok sam sedeo u tom rovu. Posle, kad sam već bio u bolnici u Rostovu na Donu, pozvao sam je, potvrdio.

Sada je još u bolnici, kao i jedan njegov saborac s kojim je išao u juriš. Šta se dogodilo s ostalom dvojicom ne zna.

Lekarske prognoze su dobre, moći će da hoda, ali je potrebna još jedna operacija za presađivanje kože. Od parčića mine ima rane na leđima i niže i promrzla stopala.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI