BLAŽENIM OČIMA SU GLEDALI TOLJAGE U RUKAMA DŽELATA Ovo je jedna od najstrašnijih priča o ustaškom pokolju dece
Tada se dogodio veliki masakr u Drakuliću, Motikama i Šargovcu, stradalo oko 2.300 Srba, a o ovom zločinu ranijih godina govorio je na godišnjicama Tihomir Levajac, pisac i dugogodišnji profesor banjalučke Gimnazije. Jedan njegov govor prenosimo vam u celosti:
Sveti oče, sedmog februara po gregorijanskom kalendaru 1942. godine, ustaška četa Drugog korpusnog bataljona Anta Pavelića na čelu sa potporučnikom Josipom Mislovom, kapetanom Nikolom Zelićem i nekim parohom iz manastira Petrićevac, gde treba u školu je provalio katolički mirjanin Ivan Merc, zavoleo Crkvu i Hristovog namesnika, koji se borio za Apostolsku stolicu, i kao orao pokazao hrvatskoj omladini put ka suncu, blagoslovio ga, tj. nego svetac. Svetac, tako kažu. Pa taj sveštenik iz manastira Petrićevac je fra Miroslav Filipović, mada drugi misle da je fra Tomislav Filipović, a treći fra Vjekoslav Filipović. Ali sva ova mišljenja su neefikasna, pošto je reč o jednom istom satani. Satana, čije je ime Bog napustio. Satana je laž, a Bog je istina. Sveti oče, fra Satona me je naterao da uzmem razrednu knjigu, i da odvojim pravoslavnu decu od katoličke, da odvojim decu koju sam voleo više od ovih očiju koje gledam. Kada sam ih razdvojio, ne znam šta je bilo sa decom. Kažu da su crne košulje, nisam ni sam video, terale katoličku decu da prisustvuju, da bi stekli punu ustašku vaspitanje, kao neka lekcija, ta tužna predstava, gledati kako kurvini sinovi ubijaju svoje vršnjake, ali ne znam kako su ih ubili, da li su ubili sebe ili njih. I ne znam gde, da li u učionici, u hodniku, na stepeništu, u školskom dvorištu, ili na stranicama čitanke. Sećam se samo njihovih blaženih očiju, pogleda koji je vapio da im pomognem, dok su dželati pomerali toljage iz ruke u ruku, a ja nisam mogao da im pomognem. To je najstrašnija slika koju sam doneo iz tvog sveta u svom sećanju, jer me odavno nema sa ovog sveta. Ono što se dalje dogodilo ne može da se uklopi u priču. Ono što je izvan razuma ne može se objasniti. Priča je laž a Bog je istina.
I rekli su da su ubijani isključivo tupim predmetima, da se to ne bi čulo. Ne mogu da svedočim o tome. Sećam se samo njihovih očiju koje su tražile milost. Nikada neću zaboraviti te oči. Oči u kojima je bio strah, plač, užas, umiranje! I sećam se još jednog detalja. Sećam se da je jedan od mesara, dok je u ruci držao srpski čekić, da mu je krv zacrvenila isečene nokte, a da je drugi kasapin odstupio korak unazad da ga ne bi oduvalo dečji mozak koji je pucao od razbijene glave, i da je sneg upijao njihove krike. Ostalo se ne sećam. Samo njihove oči, koje su me proganjale i u snovima, pa se činilo da sam poludeo. Nijedan zločin ne može biti tako gnusan kao onaj ko ga počini. Zločin je laž, a Bog je istina. Sveti oče, nije tačno da je italijanski konzul u svom opširnom izveštaju izvestio da je 7. februara 1942. godine ubijeno 56 pravoslavne dece u Narodnoj narodnoj školi, niti da su pedantni Nemci zabeležili da je ubijeno 53 dece. Shvatite me, u stanju u kojem sam, ne mogu da se cenjkam sa žrtvama. Nemci bi bili u pravu da je tog dana u školu došla Dragica Kuruzović, ali nije. Otišla je tog dana kod tetke u Borik, pa nije zaklana. Svedočim ti sa strane sveta, pošto me nijedan svetski obzir ne obavezuje da ne govorim istinu. Matematika je laž, a Bog je istina.
Sveti oče, kad sam imao čast da poludim, sve je bilo gotovo. Ali nisam poludeo da nisam mogao da podnesem slike koje su se neprestano ogledavale u mojim suzama, da sam video prizore koji peru sve prolazno sa čoveka i velikom energijom sugerišu smisao i besmislenost života, ali sam skrenuo kada me je, posle masakra, ljudska surovost naterala da uz ime svakog zaklanog deteta u glavnom imenu Nik, koji se pretvorio u Krvavu prozivku, napišem da je umrlo prirodnom smrću 7. februara. 1942. godine. Nisam smeo da dozvolim da me tako ponižavaju, da svojom rukom napišem u Glavnom imeniku da su deca umrla prirodnom smrću! U tom delu priznajem svoje grehe. U ime Isusa Hrista i Bogorodice, molim za oproštaj. Neka mi sudi Svevišnji. Od tada sam neutešan. Od tada ne mogu da se smirim, i nikada se neću smiriti, niti spasiti. Ta nepromišljenost je moja kazna. To je rodilo senzibilitet koji me je raskomadao, tako da sam se potpuno udaljio od svog savršenstva. O tome kako sam poludeo, znam malo. Verovatno se nije moglo zaboraviti ono što je prethodilo. Danonoćno sam bio rastrgan od živaca. Nervi su mi bili na ivici, pa su se tresli od užasa. Osećao sam se svakako, čak i kao pastir. Da se utešim, sanjao sam da sam ništa, ali ni to nije pomoglo. Znam trenutak kada mi se telo zapetljalo u nervni sistem, kada se zaglavilo u hiljadu zapetljanih vena, kada sam počeo da se opirem disanju, kada sam pomislio da ne mogu da preživim sve ovo još jednom, a nisam Čak i ovo, znam tačno kako sam se osećao kada su me proglasili sa druge strane, a onda zazidali u očaju. Sada sam sa drugog sveta, u svom poslednjem svetu. Čovek može preživeti sve osim smrti. Smrt je laž a Bog je istina. Oče sveti, pošto putuješ po svetu kao hodočasnik, pošto se kao putujući papa baviš trgovinom indulgencija i kupovinom akcija, i oproštenjem grehova, samo neko ko je sagledao obe strane, ko živi i ahiret i ahiret, ima pravo da vam kaže kaže: Izbegavajte putovanja, izbegavajte ljubljenje pista i podizanje dece sa uštirkanim košuljama i čipkanim suknjama iznad sebe i zaglađivanje kose, izbegavajte da blagosiljate stado podignutom rukom – gledajte u večnost. Dosta mi je razuma, dosta mi je lažnog morala, dosta mi je suza na sahrani.
Pravda se nikada nije rodila iz pokolja, a neće ni iz ovog. Nikada nisam znao, ali sada znam, da ne postoji ni istok ni zapad, već samo Vatikan. Kada sam saznao da kao putujući svedok jevanđelja dolazite na mesto gde je posejan zločin, da će čovek po vašem ugledu doći na mesto gde je dan pre masakra održan sastanak u kome je veliki župnik Viktor Gutić, župnik banjalučki dr Nikola Bilogrivić, predsjednik suda Stilović i nekoliko sveštenika, nadao sam se da ćete u ime Rimske kurije posjetiti i Narodnu narodnu školu u Šargovcu. Da ćete na mesto izvršenja zločina doći pod zaštitnim pogledom Svete stolice. Da ćete doći u današnji srpski Milanovac, na mesto leševa i dima, gde je tekla nevina krv Hristova, gde se ugasi ugasi, da se poklonite prestolu gde je zaklana narodna škola.
Da ćete doći da čujete glasove poklane dece kako tumaraju po školi, da čujete njihovu mrtvu graju, njihovu mrtvu radost, njihove mrtve pesme koje su pevali i recitovali. Pripremio sam karton, ne karton, već običnu novinsku hartiju na kojoj su bila ispisana imena zaklane dece, ali mi nisu dali da je postavim, da okačim bilo gde. Nigde, ni na oglasnoj tabli, ni na ulaznim vratima, ni na kakvom drvetu u školskom dvorištu. Čak ni na školskoj ogradi. Samo me ne pitajte ko nije. Zamislite, nije dalo Ministarstvo prosvjete Republike Srpske. Za to je bila i mesna zajednica, i građani, i školska uprava, i školski odbor, ali Ministarstvo prosvete nije. Kažu da nije vreme za to. Moramo da gradimo mostove, a otrcani papir sa imenima poklane dece ponovo će uznemiriti duhove. Kad treba da izađe srpska istina, sad nije vreme! Da, vreme! Što vreme više bude prolazilo, priča o zaklanoj deci će sve češće lutati po svetu i sve više peći ljudsku savest. Jer postoje priče koje nikada ne mogu da zastare. Kreću se bez kretanja. Takve priče mogu da nadžive same sebe, mogu da se brane od ubistva, od guja, zmija i zlih sila i mogu da traju u nedogled. Ne mogu se ni spaliti, ni uništiti, ni uništiti. Oni se ne mogu sahraniti, dakle izbrisati.
Zaklana deca ne mogu biti bezimena, ne mogu se samo baciti u prazninu. Sveti oče, novinski papir nije laž! Nijedan sneg ne može da ga pokrije, ni vetar ne može da ga pocepa, ni kiša ne može da ga opere, ni sunce, ni vatra, ni korov, ma koliko slab i porozan bio. Ma koliko izbledela, trula i trula, pod njom će sve jasnije vaskrsnuti imena hrkača, kao kad se kokice kokice. Radojka, Simeun, Jovan, Jelena, Dušan, Dušan, Jovanka, Dušan, Dragomir, Mara, Milan, Ostoja, Mileva, Đuro, Milan, Dušan, Gospava, Dragica, Radmila, Milorad, Ostoja, Slavko, Dušan, Zorka, Gojko, Zdravko, Milan, Ostoja, Branko, Dragica, Slavko, Ljubica, Mileva, Mara, Mitar, Darinka, Nada, Svetozar, Branko, Vidosava, Jovan, Miloš, Zdravka, Stamena, Anka, Branko, Mileva, Marija, Nada, Živko, Milan i Milivoje. Mora postojati pravda u nekom višem obliku. Mora da postoji neki sudija koji ne greši. Laku noć, oče!
1 Priča je pisana ustaškim pravopisom.
ATBL.rs
BONUS VIDEO
PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI
možda vas zanima
povezane vesti
Vesti
Komentari (0)