DARKO RISTOV ĐOGO: Zašto je Montenegru potrebnija kapela

Piše: o. Darko Ristov Đogo

Zavet: lovćenski Zavet, emanaciju, jedan zrak Vidovdanskog Sunca. A Zaveti su stvarnosti u kojima žurbe nema. Paradoksalno: nema ni konačnih ispunjenja Zaveta.

Kada se jednom istorijski ostvare zaveti predaka, lako se zaborave i prenebregnu, kao kada smo oslobodili Kosovo i Markov Prilep 1912. i 1918.. Zato ono „onamo ‘namo“ stoji ne samo kao pogled u istoriju već u metafiziku. Kosovo nije samo polje već poziv za smisao u žrtvi, mada jeste i polje i srpska zemlja. Kapela nije samo građevina već naše trajno uspinjanje na više, Lovćenu. Ona je nevelika – to je ono što je tako tačno osjetio Meša Selimović u Njegoševom duhu. Njena monumentalnost je u smeštanju Nesmestivog Boga – ne u obogotvorenju čovekove gordosti, na korak od demonskog pada. Kapela se zida u nama. I čeka.

YouTube/Србадија

 

Zato je Kapela potrebnija Montenegru, ako želi da bar pomalo zaliči na Crnu Goru. Od 2006. naovamo, ta teritorija nije mogla da računa na prvi preduslov uspešnosti jednog društva: minimum konsenzusa ili bar trpeljivosti. U večitoj poziciji da potire ne samo svoju prošlost, već sadašnjost i budućnost, poražena vlast artikulisala je Montenegro kao ime samo za jedan poriv: onaj koji je svoju destruktivnu silu našao u rušenju Njegoševe kapele. Zamišljena kao prostor u kome će svaki glas moći da se čuje, samo pod uslovom da se saglašava sa uništavajućom tercom koju je davala kriminalna vlast.

Montenegro je zapravo proizvod postmodernističe samouverenisti prema kojoj će „istina“ biti samo ono što diktira Moć. Moć kaže da je Njegoš želeo mauzolej – iako crno na belo piše da je želeo crkvu – ima da veruješ ono što navodi Moć. Uostalom: sve je tako bilo u Montenegru: ne veruj Njegošu kada kaže da je Srbin no veruj Moći i njenom razistorijskom tumačenju. Zato MNE i nije mogla da ostvari minimum društvenog konsenzusa: ona je (bila) sila narativno-identitetske represije večito podešena da otuđuje Srbe, tražeći od njih lojalnost.

Kapela je zato potrebnija crnogorskom društvu nego bilo kome drugom. Ona bi otvorila mogućnost da MNE bar po nečemu bude i srpsko društvo. Ne srpsko nego i srpsko, za one sa slabim očima i kognitivnim ograničenjima. Štaviše, ona bi u tom ključu bila svojevrsna fenomenološka prečica za povratak Srba u društveni i politički život MNE – što je ključni uslov opstanka Crne Gore. Štaviše, možda bi njenom izgradnjom MNE odveć lako kompenzovala njenim građanima srpske nacionalnosti za sva nepočinstva prema srpskom jeziku, za priznavanje okupacione „nezavisnosti“ AP Kosovo i Metohija, za nasilni ulazak u NATO, za dokumentovano pokradeni referendum iz 2006. Srbi – željni bar elementarnog poštovanja srpske prošlosti Crne Gore i bar ravnopravnog građanskog statusa – sve bi to olako oprostili Montenegru, ugledavši kapelu na Lovćenu kao znak da i mi imamo svoj i zajednički prostor na onom platou sakralnog značaja.

Problem kapele na Lovćenu, zato, nikada nije bio (samo) srpski: ono što je Njegoš želeo i na šta nas je zavetovao doći će istinitošću Tajne Hristovog vaskrsenja i kosovskog oslobođenja i ujedinjenja. Mi ćemo se kapeli radovati, ali ona je u nama već sagrađena i čeka svoj trenutak. Zavetna misao će živeti i dalje i sačekati svoje ostvarenje na nekoj tački istorije. Danas je, međutim, Montenegru potrebnija kapela, ako ne želi da bude postmoderna projekcija poražene moći (koja neumitno ide na smetljište istorije) već da postane prostor minimalnog građanskog poštovanja svih kolektiviteta i identiteta – o kome se toliko, inače, u podgoričkim medijima priča. Kapela je prilika da se pokaže istinitost osnovnih postulata svakog zdravog društva: njime bi se Njegošu ostvarilo zaveštanje, priznala istorija, omogućio prostor osnovnog zajedništva.

Svako ko to ne uviđa, osuđen je da ga pregazi kraj jednog sveta koji je neumitno iza nas.

Bonus video:

 

 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI