NEPOZNATA VEZA MUSOLINIJA SA SRBIMA Još 1918. sazvao je milanske tajkune da pomognu našim studentima koji su se mučili u Italiji

Nekima je prva stvar na koju pomisle kada se pomene Benito Musolini, njegovo specifično i maltene cirkuzantsko gestikuliranje tokom držanja govora. Drugima pak — prizor njegovog fašističkog oficira koji nadmeno stoji nad lešom odojčeta negde u Hercegovini. Ali nikome nije na pameti jedna epizoda iz ratne 1918. kada Musolini još nije bio blizu vlasti, mada je već imao ogroman uticaj.

A nikome ona nije na pameti jer za nju gotovo niko ni ne zna, nepoznata je verovatno i svetskim stručnjacima za lik i delo nekadašnjeg fašističkog vođe, čak i u Italiji koja bi trebalo da je dom najvećih autoriteta na tom polju. Za nju smo saznali iz pera g. Miodraga Ristića, čiji je tekst o tome izašao u „Politici“ svega šest dana nakon što je okončan Marš na Rim kojim je „duče“ došao na vlast i preuzeo položaj predsednika italijanske vlade. Pomenuta manifestacija se završila u nedelju 29. oktobra 1922. godine, dok je tekst gospodina Ristića izašao naredne subote 4. novembra.

Ristić je Benita Musolinija, kojeg zove „Beneto“, upoznao aprila 1918. tokom rimskog Kongresa potlačenih naroda, na kojem su učestvovali, pored domaćina, i predstavnici Čehoslovaka, Južnih Slovena, Rumuna i Poljaka, koji su tom prilikom celom svetu objavili svoje pravo na „potpuno nezavisne nacionalne države“ posle Velikog rata, a sve u skladu sa januarskim govorom Vudroa Vilsona. Glavni utisak koji je na g. Ristića ostavio Musolini tiče se njegovog pristupa drugim ljudima: „bilo u diskusiji, bilo u radu, ili se odmah, pošto se iznesu činjenice, dođe do sporazuma, pouzdanog, lojalnog, vernog — ili se nikako i ne dolazi sporazumu“.

Premda kao italijanski nacionalista ni tada nije bio „jugoslavofilskih gledišta“, za Musolinija Ristić kaže da nije bio načelno protiv dogovora i saradnje sa Jugoslovenima, niti je pokazivao znake mržnje i netrpeljivosti, što je ovaj mogao da zaključi i iz „jednog konkretnog posla“ između njih dvojice.

Naime, Ristić je Musoliniju u kafani „Faralja“, dok su sedeli u mešanom italo-jugoslovenskom društvu, predložio da bi se nešto moglo učiniti za naše studente (među kojima je bilo Srba, ali i Hrvata, Slovenaca...) kojih je tada bilo više od dvesta u Italiji, i to mahom u Rimu i Torinu te malo u Firenci. Predložio je obrazovanje građanskog odbora za njihovo materijalno pomaganje jer su se ovi prilično mučili s te strane, naglasivši da je protiv bilo kakvog učešća zvaničnih krugova; Musolinija, kaže Ristić, nije trebalo ubeđivati i on se odmah složio sa tom idejom, posebno sa izuzećem vlasti.

Stvari ne da nisu ostale na tome, nego je već koliko 22. maja Ristić stigao u Milano na Musolinijev poziv, kako bi svršili posao. Dva dana kasnije obrazovan je odbor sastavljen od najuglednijih italijanskih industrijalaca sa severa zemlje, a pošto su nameravali da odrede veće sume pomoći, doneta je odluka da se deluje preko našeg Prosvetnog odbora koji je imao sedište u Rimu, i da se svaki student stipendira sa osamdeset lira mesečno. Čak je na to srpski ministar prosvete Miloš Trifunović telegrafisao i izrazio svoju zahvalnost.

Ali pre toga, Musolini je bio za 23. maj uveče zakazao javnu konferenciju u „Pozorištu filo dramatičara“ na kojoj su njih dvojica imali da drže govore. Dnevni milanski listovi su najavljivali ovaj događaj, a fašisti po gradu lepili plakate. Dogovor je bio, da prvo govori Musolini („o Srbiji, o njenom požrtvovanju i dostojanstvu i o našim studentima, apelujući na građane da pomognu taj odbor, koji se osnivao“) pa potom Ristić („o zajednici interesa i ideala naših zemalja“).

Najbolje je sada prepustimo g. Ristiću čast da svojim rečima opiše šta se dalje desilo, jer bi prepričavanje bilo greh: „Pozorište je bilo prepuno“, piše on. „Bilo je i našega sveta. U jednoj loži, meni s leve strane, vidim, i danas, između ostalih lica, i lice, čisto i otmeno, uglednog građanina i trgovca, danas u Beogradu, pre rata u Gornjem Milanovcu, g. Pere T. Milanovića.

G. Musolini je otpočeo svoj govor, koji me nije zaneo: za moj ukus, on nije tada govorio onako kako govore najbolji italijanski govornici, među kojima ih ima koji sjajno govore. Govorio je bez retorike, što je vrlo dobro i što je u toliko bolje kada je reč o italijanskim govornicima, koji, gotovo uvek — naročito starije generacije — govore sa mnogo retorike. Govorio je bez nje, ali — ja iznosim svoje prave utiske — govorio je ne praveći na mene veliki utisak.

U jednom trenutku ja sam video svoga veoma dragog prijatelja g. Milanovića: bio je bled, ukočenih očiju, kao neko ko je u najvećem strahu, ne za sebe, već za nekoga koga, vrlo mnogo i vrlo duboko, voli. Šta je bilo? G. Musolini je, u svome govoru, pomenuo i to da Rijeka ima da bude italijanska. Pomen je bio takve prirode, da se na njega moralo odgovoriti. Ja sam veliku bojazan svoga zemljaka bio, u tim brzim trenucima, shvatio kao bojazan za mene i za nešto mnogo i više i veće od naših ličnosti.

Spreman, uvek, samo na lojalan akt, ja sam našao u sebi i intelektualne i moralne snage da kažem ono što su mi jedino nalagale i dužnosti prema Otadžbini i dužnosti prema lojalnosti misli. G. Milovanović mi je kazao da je bio potpuno zadovoljan. Ja volim da verujem da je i moj pomagač toga večera, direktor „Il Popolo d’Italija“ bio zadovoljan, ako ne čim drugim, ono određenošću, iza koje nisu stajale nikakve rezerve.

G. Musolini je u položaju, danas, da učini da naše dve Otadžbine dođu u stav u kome će biti samo prijateljska saradnja, tesna, duboka, i lojalna.“

Uprkos nadama gospodina Ristića to nije bio ishod Musolinijeve vladavine koja je bila duboko antijugoslovenska, budući imperijalistička i osvajački nastrojena prema našim krajevima, kao i mnogim drugim. Treba se samo setiti da su fašisti prigrlili rimski izraz za Sredozemno more, „Naše more“ (lat. Mare Nostrum), a da je Filipo Tomazo Marineti — futurista koji je prigrlio fašizam i 1919. bio jedan od dva autora „Fašističkog manifesta“ — Jadransko more nazivao „velikim italijanskim jezerom“.

Šta je tačno Ristić odgovorio budućem dučeu pred krcatim milanskim pozorištem verovatno nikada nećemo saznati, ali šta god da je rekao ishod nije promenio. Rijeka je — posle kratke okupacije od strane srpske vojske koju je manjinsko jugoslovensko stanovništvo dočekalo kao oslobodilačku — postala 1919. godine samostalna Italijanska uprava za Kvarner, pod rukovodstvom pesnika Gabrijelea D’Anuncija (autora „Ode narodu srpskom“). Odmah naredne godine, ugovorom između Kraljevine Italije i Kraljevine SHS nastala je nezavisna Slobodna Država Rijeka, zamišljena kao mikro-država. Potom je protivpravno pripojena Italiji.

To se desilo posle fašističkog državnog udara iz marta 1922. (pola godine pre Marša na Rim), što je dalo povod italijanskoj vojsci da uđe u grad da bi tobože zavela red i mir. Legalna vlada Rijeke izbegla je u Kraljevicu i nikada nije priznala Rimski sporazum iz 1924. kojim je naša zemlja priznala italijansku aneksiju. Potpuno opravdano, smatrali su je pravno ništavnom, kakva je i bila. Uostalom, Slobodna Država Rijeka, na čijem su čelu zapravo bili mahom Italijani, imala je podršku većine stanovništva iz redova svih naroda.

Što se tiče one pomoći našim studentima, g. Ristić ne kaže koliko dugo je trajalo njeno pružanje, ali pretpostavka je da je trajalo barem do kraja rata, možda i tokom prve polovine 1919. godine. S obzirom da u ovom tekstu iz jeseni 1922. on ne pominje taj građanski odbor kao postojeći, očigledno nije potrajao, što je i razumljivo: kad je prošao rat, prošle su i vanredne okolnosti koje su pomoć iziskivale.

Telegraf

BONUS VIDEO

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI