Otkriveno gde je ustaško zlato!
Priča o nacističkom zlatu, za koje se ne zna kod koga je završilo, ne prestaje da intrigira.
Shutterstock
U decembru 1997. godine u London dolaze važni predstavnici 41 države. Motiv okupljanja je velika konferencija o nacističkom zlatu, sazvana nakon “afere Meili”. Kristof Meili je bio čuvar u švajcarskoj UBS banci. Obavljajući svoj posao, ustanovio je da se deo službenika banke u čudnim terminima bavi neobičnim, zagonetnim poslom - uništavanjem određenih dokumenata.
Kopkala su ga pitanja - zašto, o kojim se dokumentima radi... Meili je čeprkao, njuškao, raspitivao se i na kraju shvatio da su papiri, koji idu u strojeve za sečenje, dokazi koji zlato i dragocenosti sačuvane u depoima UBS-a vode prema Trećem Rajhu i Jevrejima koje je opljačkao Hitlerov režim! Dragocenosti nakon uništenja dokaza o stvarnim vlasnicima logično postaju vlasništvo banke. Nakon toga se zakotrljala priča globalnih dimenzija...
Afera je vratila pažnju svetske javnosti na grandioznu, genocidnu otimačinu izvedenu u Trećem Rajhu, ali i njegovim satelitima. Konferencija je u fokusu imala ponašanje neutralnih država koje su taj posao olakšale - Švajcarske i Vatikana, a cilj je bio pozvati sve zemlje u koje vodi trag zlata na otvaranje arhiva, nalazak dragocenosti i restituciju žrtava.
Jedan od ključnih ciljeva konferencije bio je, kako se vidi iz izveštaja CIA koji su nedavno deklasifikovani, nagovoriti Vatikan na objavu arhivskih dokumenata koji bi otkrili tajnu ustaškog zlata koje je tamo završilo. Glavni američki čovek na konferenciji je Stjuart Eliot “Stu” Ajzenštat, diplomata i pravnik, koji je dužnost ambasadora SAD u Evropskoj uniji obavljao od 1993. do 1996. godine.
Ajzenštat se pre toga, 7. novembra, na poverljivom brifingu u Vatikanu susreo s ocem Marcelom Čapinom, jednim od dvojice vatikanskih funkcionera koji će predstavljati Svetu Stolicu na londonskoj konferenciji o nacističkim dobrima, kao i s ministrom spoljnih poslova Svete Stolice, Celestinom Miljoreom, jednim od najprogresivnijih vatikanskih sveštenika.
Ajzenštat je izvestio Čapina o “izveštaju o neutralnima”, koje se odnosilo na Vatikan. Pozdravio je odluku Svete Stolice da pošalje predstavnike u London i naveo ih na “aktivno učestvovanje”. Ajzenštat je pozvao Vatikan da ubrza postupak pregleda svojih dokumenata i otvori svoje arhive vezane za imovinu stranim istraživačima.
Čapin se, saznajemo iz izveštaja CIA, “zahvalio Ajzenštatu na brifingu i opisao napore vatikanskog arhiva u vezi s otkrivanjem sudbine skrivene nacističke imovine. Rekao je kako ima konačnu vlast u pristupu poverljivim zapisima koje bi ‘već sutra’ mogao učiniti javno dostupnim.
Vatikanska praksa je otvaranje arhiva radi potpunog pregleda pontifikata pojedinačnog pape. Napomenuo je, međutim, da nakon izdanja od 11 svezaka, pontifikat Pia XII. nije predviđen za celoviti pregled i izdavanje, i to sve do 2000. godine”.
No to se do danas nije dogodilo...
Čapin je smatrao da bi trenutno objavljivanje bila pogreška jer vatikanski arhivisti još nisu u celosti katalogirali materijal. Na pitanje o saradnji ustaša i sveštenika rekao je da su “neki franjevci bili puno više Hrvati nego katolici”, a Vatikan je na pitanje ustaškog zlata osetljiv. Dodao je kako nije video dokumente koji bi podržavali tezu o ulozi Vatikana u prikrivanju zlata ustaških žrtava.
Prema podacima koje prikupio istoričar Mario Jareb, u Švajcarskoj je završilo 1338,87 kilograma ustaškog zlata i oko 2,750.000 švajcarskih franaka.
“Bili su u trezorima i na računima švajcarskih banaka krajem rata 1945. godine. Deo zlata (358,42 kilograma) bilo je zlato koje je središnja nemačka banka Rajhsbank dostavila HDB-u na osnovu plaćanja Nemačke NDH za prevoz nemačkih vojnih divizija i ratne građe preko državnog područja NDH. Drugi deo zlata (980,45 kilograma) bilo je uglavnom zlato koje je HDB uspela dobiti iz trezora filijale bivše Narodne banke Kraljevine Jugoslavije u Sarajevu. Sledom okolnosti, ubrzo po skladištenju ovih sredstava u Švajcarskoj, švajcarske su vlasti blokirale pristup i raspolaganje njima vlastima NDH. Uprkos pokušajima vlasti NDH i predstavnika HDB, održala se blokada sve do kraja rata. Posle, tokom leta 1945. godine uspele su jugoslovenske komunističke vlasti dobiti ove stvari od vrednosti”, piše u recenziji jedne Jarebove knjige.
Otkrili smo da je nemačka Rajhsbank-a, svesno ugrađena u svoje zlatne rezerve, pljačkala monetarno zlato od vlada zemalja okupiranih od strane nacista. To nije učinjeno samo kako bi se napunili džepovi nacističkih vođa, nego je to bila svesna politika i glavno sredstvo finansiranja i održavanja ratnih napora, jer je nemačka valuta u biti bila bezvredna. Drugo, sledili smo trag novca i videli da su velike količine opljačkanog zlata napustile Rajhsbank-u i prošle kroz Švajcarsku nacionalnu banku i ostale švajcarske banke, a u manjoj meri i kroz druge zemlje koje su ostale gotovo neutralne kroz većinu ili celi rat. Kad su ga pretvorili u švajcarske franke, nacisti su kupovali ratni materijal.