Još jedan pogrešan korak i ceo svet će ispaštati!
U avgustu 2011. kad su libijski pobunjenici i NATO avioni počeli napad na Tripoli, pukovnik Moamer el Gadafi obratio se svojim pristalicama i pozvao ih da odbrane zemlju od stranih okupatora.
Youtube/Printscreen
- Postoji zavera da se kontrolišu libijska nafta i zemlja, da se Libija ponovo kolonizuje. To je nemoguće. Nemoguće. Borićemo se do poslednjeg čoveka i žene da odbranimo Libiju od istoka do zapada, od severa do juga - rekao je on u poruci koju je prenela prorežimska televizijska stanica.
Dva meseca kasnije, 20. oktobra, on je izvučen iz odvoda u koji se sklonio sa najbližim krugom saradnika u Sirtu i ubijen. Gadafi je povređen usled NATO bombardovanja, a pobunjenička milicija iz Misrate ga je zarobila i mučila, snimajući sve na mobilni telefon.
Njegovo polunago telo su stavili na prednji deo kamiona, odakle je palo tokom puta. Ambulantna kola su ga prevezla u Misratu, gde je konstatovana smrt. Neki svedoci su rekli da je ubijen metkom u stomak, a glavni patolog Libije Otman al Zintani je rekao da je pogođen u glavu, iako taj izveštaj nije objavljen u javnosti.
Devet godina kasnije, nakon izbijanja drugog građanskog rata, pokazalo se da Gadafijeve reči nisu bile daleko od istine. Ali, dok su se Sjedinjene Američke Države povukle iz svoje uloge u svrgavanju diktatora, regionalne sile su se obrušile na Libiju, piše “Gardijan”.
Dok se borbe pomeraju ka Sirtu, kapiji takozvanog “libijskog naftnog polumeseca” – regiona koji se proteže duž obale od Sirta do Ras Lanufa i niže do distrikta Džufra – nadvija se potencijalna borba oko kontrole nad libijskim crnim zlatom.
NAJVEĆE BLAGO AFRIKE
Slika bogatog Sirta se uveliko izmenila nakon Gadafijeve smrti – nekad sjajni primer njegove vizije za Afriku sa avenijama uovičenim eukaliptusima i vilama u vlasništvu pripadnika režima uništene su u revoluciji a Islamska država zavela je teror u gradu pre nego što su džihadisti isterani 2016.tri
Kršeći međunarodni embargo na oružje, grad i okolna pustinja poslednjih nedelja su puni oružja i boraca dok se snage lojalne vladi u Tripoliju mobilizuju na jednoj strani fronta, a oni odani general Kalifi Haftaru, iza kojih stoji rivalski parlament u Tobruku, na drugoj.
A ulog je blago Libije – najveće naftne rezerve na čitavom afričkom kontinentu.
Većina naftnih polja zemlje, vrednih milijardi dolara godišnje, nalaze se u basenu Sirta. Haftarove snage, koje kontrolišu Sirt, nametnule su blokadu na izvoz nafte u januaru što je dovelo do pada prihoda, dok se dnevna proizvodnja smanjila sa oko milion barela na svega 100.000. Primoran da smanji plate državnim službenicima i troše rezerve nasleđene iz Gadafijeve ere, Tripoli u očaju pokušava da istera Haftarove snage.
Ujedinjene nacije zvanično priznaju zapadnu libijsku Vladu nacionalnog jedinstva (GNA), ali je ona u sukobu sa upravom iz Tobruka od 2014, kad su se poslanici prebacili u taj istočni grad nakon spornih izbora. Godinu dana kasnije Tobruk je postavio Haftara, bivšeg Gadafijevog komandanta koji je učestvovao u svrgavanju diktatora tokom rata 2011. – i jednokratnog špijuna CIA – da vodi njihovu Libijsku nacionalnu armiju (LNA).
STRANE SILE
Za Haftarove snage, GNA vode islamisti i teroristi, dok odmetnici iz njegovih redova kažu da je on malo više od budućeg vojnog diktatora u stilu Gadafija a borbe postepeno uvlače strane pristalice sa različitim ideološkim, političkim i ekonomskim interesima za budućnost Libije.
Glavni saveznici GNA su Turska i Katar koje prijateljski gledaju na Muslimansko bratstvo – a unešto i Italija koja se oslanja na njih da zaustave pritok migranata. Haftara podržavaju lideri Ujedinjenih Arapskih Emirata, Egipta, Saudijske Arabije i Jordana, koji politički islam smatraju pretnjom po sopstvenu vlast, te Rusija koja nakoh uspeha u Siriji namerava da širi svoj put u arapskom svetu.
Britanska vlada u vreme Dejvida Kamerona i Francuska Nikole Sarkozija bile su ključne u svrgavanju Gadafija. Ali, dok je London izgubio interes za haos u čijem je stvaranju učestvovao i sada se diplomatski sklonio u stranu, Pariz je ostao nogom u Libiji.
Francuska je prepoznala potrebu da pomogne bivšim kolonijama u zoni Sahel da se izbore sa rastućim pokretom džihadista u regionu nakon libijske revolucije 2011, te sada podržava Haftara i sekularnu Libiju kako bi osigurala bezbednost svojih trupa na jugu. Drugim rečima, prepoznala je potrebu za nafotom Libije.
Borbe dodatno komplikuju plemenska dinamika, ratovanje bespilotnim letelicama i stalno širuće prisustvo stranih plaćenika – grupa Vagner povezana sa Rusijom obezbeđuje, ukazuje “Gardijan”, ključnu taktičku podršku LNA od prošle godine. Takođe, oko 10.000 Sirijaca sada se takođe bore na obe strane rata, privučeni zaradama koje ne mogu drugačije ostvariti.
Pristalice i GNA i LNA suočene su sa optužbama da regrutuju ljude iz Čada, Somalije i Sudana da rade kao obezbeđenje a umesto toga ih razmeste na frontu kao “topovsko meso”.
- Ratovi u Siriji, Ukrajini i sada Libiji mogu se na mnogo načina gledati kao ekvivalenti Španskog građanskog rata tridesetih godina. Ne samo što razne sile tamo vode posredničke ratove, uz pomoć iks zvaničnih i unajmljenih snaga, već koriste konflikte kao svojevrsno probno tle da ispitaju šta funkcioniše i sa čim mogu da se izvuku – kaže Piter Singer, stručnjak za ratove 21. veka iz Fondacije Nova Amerika.
- Kao i tridesetih, videćemo posledice toga u godinama koje dolaze – dodao je on.
SUKOB BEZ PRESEDANA
Ova godina već je videla eskalaciju libijskog konflikta, a Sirt pod kontrolom LNA – zajedno sa drugim naftnim poljima južno od grada – mogao bi biti uzrok sukoba bez presedana između stranih sila na libijskom tlu.
Krajem prošle godine Haftar je bio blizu da okupira Tripoli nakon višemesečnih borbi u kojima je poginulo više od 3.000 a raseljeno 500.000 civila. U januaru je Turska preduzela dramatičnu akciju da spreči pad prestonice, nakon deklaracije o otvorenoj vojnoj podršci GNA slanjem svojih trupa, dronova, sistema za protivvazdušnu odbranu i sirijskih boraca kako bi pobunjeničke snage generala naterala na povlačenje.
Ovaj smeo potez se isplatio – za nekoliko meseci Turska je preokrenula smer rata a Haftar je bio prisiljen da se povuče iz većeg dela zapadne Libije. GNA od tada postepeno maršira na istok u nadi da će pritisnuti Haftara da se odrekne kontrole nad naftnim basenom Sirta, ali sa LNA za vratom pristalice vlade u Tobruku ustaju kako bi povratile ravnotežu.
Kako bi se suprotstavio Turskoj, egipatski parlament je prošlog meseca objavio otvorenu vojnu intervenciju u Libiji, upozoravajući da će Kairo odgovoriti “direktnom akcijom” ukoliko pro-GNA snage budu napredovale ka Sirtu.