Kako je Asad spasio hrišćane u zadnji čas!
Nakon svega, od Bašara al Asada Libanci su zatražili da uradi najgoru moguću stvar.
Tanjug/AP
Politička priča o Libanu uvek je kompleksna, a naročito ako u nju ubacimo još i Siriju gotovo 3 decenije sirijske vojne okupacije i kontrole. Zašto je do okupacije došlo? Na čijoj strani je sirijska vojska intervenisala i koje sve, barem naizgled, velike kontradikcije iz toga proizlaze?
Dana 14. marta 2005. godine bio je presudni dan za tzv. "Kedarsku revoluciju", odnosno stotine hiljada ljudi koji su izašli na ulice širom Libana tražeći od sirijske vojske, koja se u Libanu nalazila još od 1976. godine, da se povuče - što je sirijski predsednik Bašar al-Asad i učinio.
Sredinom burnih 70-ih za Bliski istok, 1975. godine, izbija građanski rat u Libanu, a trajaće sve do 1990. godine.
Građanski rat u Libanu jedan je od onih "gadnih" ratova (koji nije?) u kojima imamo multietničku i multireligijsku strukturu društva. Drugim rečima, to je bure baruta koje obično eksplodira najsnažnije, a odzvanjanje od te eksplozije čuje se još i decenijama posle.
Liban je verski podeljena zemlja - oko 55% su muslimani, negde 40% hrišćani (od ostalih manjina koje valja istaknuti tu su Druzi koji predstavljaju oko 5% - oni su ezoterična monoteistička religija koja kombinuje avramovske religije s učenjima raznih istaknutih ličnosti iz arapske i grčke istorije, zbog svojih verovanja često su bili žrtve progona).
Segmentiranje po religijskoj osnovi ide i dalje - naime, muslimani u Libanu takođe su otprilike 50/50 podeljeni između sunita i šiita (a neslaganja između njih su, svakako, poznata).
Sve te grupe su na prostoru Libana bile (uveliko i jesu) geografski locirane. Muslimani suniti i hrišćani većinom su živeli u obalnim gradovima. Muslimani šiiti većinom žive na jugu zemlje i u Beka dolini na istoku, dok se u planinama pretežno nalaze Druzi.
Zašto je izbio rat? Klasična ostavština kolonijalizma - naime Francuska, koja je vladala ovim prostorom od raspada Otomanskog carstva pa do 1943. instalirala je hrišćanske elite da budu dominantne u zemlji.
Nakon sloma kolonijalizma na red je došlo osnivanje Izraela južno od Libana na prostoru Palestine što je pak izazvalo veliki egzodus stanovništva. Stotine hiljada izbeglica stigle su u Liban i dogodili se, očekivano, demografska promena tako da su muslimani postali (i ostali) većina u zemlji.
Povrh svega toga tu je još i Hladni rat koji je dodatno polarizovao snage u zemlji. Naime, maronitski hrišćani u Libanu (istočni katolički hrišćani) stali su na stranu Zapada dok su muslimani, koji su se počeli udruživati u levičarske organizacije (u prvom redu PLO) stali pak na stranu SSSR-a.
Recept za veliku katastrofu bio je složen. Borbe između muslimana i hrišćana počele su 1975. godine, a već iduće stigla je i sirijska vojna intervencija. Ali na čiju stranu?
Ne poznavajući detalje Rata u Libanu mnogi bi zaključili kako je Sirija stala na stranu muslimanskih levičarskih snaga - i pogrešili bi. Sirija, tada već pod vlašću Hafeza al-Asada, vojsku je u Liban poslala na zahtev tamošnjih hrišćanskih vlasti, odnosno u borbu protiv muslimanskih levičarskih snaga (PLO).
To na prvu zaista zvuči kao poprilična kontradikcija (i kao da su pomogli Izraelu time jer Izrael je takođe snažno podržavao hrišćanske snage), a mnogi će reći da jeste i iz današnje retrospektive. Ali, zašto se to dogodilo? Zašto je Asad odlučio da podrži hrišćanske desničarske snage u borbi portiv PLO-a s trupama i tenkovima?
Postoji dosta teorija, ali mnoge se na kraju "slivaju" u jednu. Kao prvo, Asad je poslao vojsku u trenutku kada su muslimanske snage već bile pred pobedom nad hrišćanima, dakle preokrenuo je situaciju u zadnji čas. Što se pak razloga tiče, Damasku očito nikako nije odgovaralo da Libanom zavlada PLO, ali zašto?
Jedan od razloga mogao bi biti činjenica da su levičarskim snagama u Libanu (snagama koje su znatno pojačane palestinskim izbeglicama - sam PLO je skraćenica za Palestinsku oslobodilačku organizaciju) dominirali muslimani suniti. Kako i znamo, Asad i vrh sirijske vlasti najčešće pak dolazi iz pomalo opskurne muslimanske sekte alavita/nusajrita koji su mnogo sličniji šiitima (iako ne u potpunosti). Sirija je pak većinski sunitska zemlja.
Drugim rečima, Asadu i vladajućim alavitima u Siriji nikako se nije dopadala ideja da Libanom zadominiraju suniti. Uvek su se bojali radikalnih sunita (ovaj rat koji i dalje traje je u neku ruku potvrda tih strahova). Da li je radikala bilo i u redovima PLO-a? Sigurno da jeste iako verovatno manje no što ih je "video" Hafez Asad.
Znači li to da je Damask zaista preferirao "hrišćanski Liban"? Vrlo dobar odnos između alavita i hrišćana nije nikakva tajna, čak i u ovom ratu, kada su se Zapadne sile udružile protiv Damaska, hrišćanske organizacije (ne sve, svakako, ali ima ih) često su upozoravale na opasnost radikalizma i pretnje manjinama u Siriji.
Ali, ne može se reći da je Damask hteo baš "hrišćanski Liban" - ne, ono što je Damask hteo je kasnije i dobio, a to je Liban u kojem je odnos moći u većoj ravnoteži između tri dominantne grupe: hrišćana, sunita i šiita.
Sirija je htela da se u punoj snazi primenjuje konvencija iz 1943. (kada je Liban postao slobodan od Francuske) prema kojoj vredi ova podela: predsednik je hrišćanin, premijer sunit, a predsednik parlamenta šiit.
Sve u svemu, sirijska vojska slomila je napredak PLO-a i spasila hrišćansku vladajuću elitu od propasti. Kasnije se rat dodatno zakomplikovao kada je u Liban dva puta intervenisao Izrael koji je takođe podržavao hrišćanske snage (ali uz manju volju uspostave multikulturalnog Libana - za Izrael bi hrišćanski Liban bio idealan u političko-bezbednosnom smislu). Pritom je došlo do više okršaja između izraelske i sirijske vojske. U tom vremenu, 80-ih godina, stvoren je i Hezbolah kao šiitska organizovana oružana snaga u Libanu (uz znatnu podršku Irana i Damaska).
U jednom trenutku Sirija je imala oko 40,000 vojnika u Libanu. Za vreme rata poginulo je oko 120,000 osoba.
Nakon završetka rata očekivalo se od Sirije da se povuče, ali Damasku se "nije žurilo". Naime, sirijski uticaj je već snažno ojačao u svim sferama, naročito u političkom i ekonomskom.
Okupacija se nastavila, još godinama... Sve do 2005. godine. Šta se tada dogodilo? 14. februara 2005. u atentatu je ubijen bivši premijer (vladao je do 2004. godine), vrlo uticajan tajkun, sunit, Rafik Hariri. Bio je ključna osoba koja je privela rat kraju 1990. godine i bio je važan pri rekonstrukciji Bejruta.
Ubijen je u bombaškom napadu u Bejrutu (ubijene su još 22 osobe). Ko ga je ubio? U odsustvu je optuženo nekoliko pripadnika Hezbolaha, ali mnogi veruju kako je Damask, čak lično predsednik Bašar al-Asad, naredio atentat na Haririja. Mnogi se pak ne slažu s tom tvrdnjom. Asad, svakako, odbacuje bilo kakvu odgovornost.
Sve u svemu, zbog ubistva Haririja izbili su ogromni anti-sirijski protesti u Libanu koji su se pretvorili u tzv. "Kedarsku revoluciju" koju neki smatraju jednom od prvih "narandžastih revolucija". Mesec dana nakon ubistva Haririja, 14. marta 2005., odnosno pre 15 godina, održani su najveći protesti nakon kojih je Sirija objavila kako će povući svoju vojsku iz zemlje, što je i učinila.
Naravno, to se organizovalo krajnje "dostojanstveno", čak slavljenički i pobednički. Svirale su se sirijske himne, a zaista, mnogi i jesu bili zahvalni sirijskoj vojsci ističući kako je ona spasila Liban od dezintegracije u presudnom trenutku.
Naravno, postoje razne teorije o tome ko je naredio ubistvo Haririja. Neki smatraju kako je atentatom na njega Sirija mogla samo da izgubi (svoj uticaj u Libanu). Neki zbog toga optužuju izraelski Mosad tvrdeći kako su na taj način uspeli napokon da izbace svog rivala, Siriju, iz Libana. Te debate verovatno će se nastaviti još dugo vremena, ali službena UN istraga kao krivca prozvala je Siriju i Hezbolah.
Liban je zemlja koja je imala poprilično tragičnu istoriju. Početkom 20. veka, za vreme Prvog svetskog rata kada je Liban još bio deo Otomanskog carstva (od 1516. godine), ovu teritoriju zahvatila je velika glad - umrlo je čak pola stanovništva.
Danas su sektaške napetosti i dalje velike i strahuje se šta će biti sa aktualnom velikom finansijskom krizom u kojoj se Liban našao (više nije u stanju da vraća svoje dugove). Opasnosti su ostale iste - više vera, više ideja, a sile koje žele svoj uticaj nad Libanom nalaze se i dalje na jugu (Izrael), zapadu (SAD i Evropa), istoku (Iran i Saudijska Arabija), i severu (Sirija).