Taj višak nafte i manjak ljudskih prava moguće je bilo primetiti u udarnim vestima medija poput CNN-a i BBC-a u popriličnom broju zemalja od Iraka do Sirije, Irana, Libije...

Sreća pa je svet bogat za jednu plemenitu grupu ljudi koja nesebično širi demokratiju po svetu, tako da svi hteli, ne hteli, uživamo u blagodetima hamburgera i gaziranog pića crne boje.

Onaj ko neće demokratiju ima puno pravo da kaže "ne" ovoj plemenitoj grupi ljudi, ali priča se da posle nastaju čudne nuspojave na nebu, poput tomahavka, f-16 bombardera i krstarećih raketa, uz još mnoge simptome odbijanja podele svog bogatstva sa ostatkom "civilizivanog" sveta.

Pukovnik

Juče se navršilo 9 godina od smrti pukovnika Gadafija i isto toliko vremena od dolaska demokratije u Libiju.

Neobični beduin uspeo je da od pustinje kojom su na kamilama prolazili karavani lokalnih plemena, stvori modernu državu u kojoj je gotovo sve bilo besplatno, a stanovništvo obrazovano i pismeno.

Na gomili peska nikli su gradovi, struja i nafta bili su gotovo besplatni, bespovratni stambeni krediti za mlade bračne parove, premije za svako rođeno dete, besplatno školstvo i finansiranje studija na najprestižnijim evropskim univerzitetima od strane države.

Nije valjalo...

Pukovnik je u znak zahvalnosti za sve što je učinio dobio rulju koja ga razvlači po ulicama i štap u du*e.

Tako dolazi demokratija...

No, borio se pukovnik, muški, hrabro, bez igde ikog na svetu, sam, ostao je okružen najbližim ljudima, na svojoj zemlji, borio se do kraja kao vojnik, ratnik i postradao mučeničkom, ali smrću nedostojnom, ma kakav da vam je neprijatelj. Pobeda je valjda i veća, ako je vaš protivnik jači i dostojniji, ali krstaši ne znaju za milost i čast, a još manje prosta rulja koja zamišlja da može da odlučuje. I može, ali samo u demokratiji.

Neka je slava pukovniku.

Njegova žrtva ostaće upamćena kao simbol otpora Novom svetskom poretku i opomena ostalima koji imaju višak bogatstva, a manjak ljudskih prava, kako odbijanje demokratije može biti opasno.

Libija će ostati za nauk koliko važe dogovori sa krstašima, kako se poštuje međunarodno pravo, kako Rusi pomažu i sve ono što su i Srbi iskusili na svojoj koži.

Ili kako bi veliki Njegoš rekao: "Vražja sila odsvud oklopila; da je igđe brata u svijetu, da požali ka da bi pomoga."

Nije otimanje nego slobodno tržiste

Nekoliko meseci pre toga, izgleda da se pukovnik negde preigrao sa krstašima i kaubojima. Iza kulisa se desilo nešto o čemu verovatno nikada nećemo saznati. Možda je bio suviše nezavisan, možda nije pristao na neku šemu sa krstašima koju je prethodno vešto izvodio decenijama. Uglavnom, negde je rešeno da je Libiji neophodna demokratija, a libijska nafta je potrebna "plemenitim prosvetiteljima", pa su je uzeli na jedini način na koji umeju. Ubij i otmi.

Tako su nastale najveće demokratije današnjice.

Ali vratimo se političkoj korektnosti i demokratskim principima kojima odiše ovaj tekst. Znači, ne kaže se pljačkanje kolonija, otimanje, genocid, robovlasništvo i uništavanje, nego slobodno tržište, kapitalizam, demokratija, ljudska prava i snalažljivost. Inače su to snalažljivi neki ljudi i civilizacija uopšte.

I verujem da danas, niko blage veze nema ko vlada Libijom i odakle, gde su joj granice i postoji li ta država uopšte. Da li tu odlučuje Kalifa Haftar, Turska, Amerika, Francuska, Britanci, neko islamsko bratstvo, Islamska država, lokalna plemena ili drumski razbojnici...

Nije ni važno. Tamo je sada demokratija, a ona nema granice...