Nataša krije najužasniju priču za koju ste ikad čuli (VIDEO)

Ime Nataša Kampuš smo svi itekako dobro zapamtili, kao i užasno priču koja ide uz njega. Imala je samo deset godina kada je postala seksualna robinja i tako je živela čak osam godina. Danas ima 31 godinu te može jasno videti koliko je ta žestoka trauma ostavila posledica na njen život.

Sutra, 23. avgusta biće tačno 13 godina od kada je uspela da pobegne svom tamničaru i zlostavljaču, koji se bacio pod voz nakon što mu je pobegla.

Nataša još uvijek pokušava da "složi" svoj život, ali i dalje svakodnevno odlazi u kuću koju je nasledila od svog otmičara, čisti i posprema isto ono mesto gdje ju je silovao, izgladnjivao, tukao i psihički maltretirao velik deo njenog detinjstva.

Ne želi da proda kuću da neko od nje ne napravi "tematski park"

Kaže da na nju to djeluje katarzično, pa nije htela da je proda ni sruši da je netko ne pretvori u "tematski park". Osim kuće, zadržala je i automobil. Sve to i te kako upućuje na Stoklomski sindrom, odnosno bolesnu povezanost žrtve s otmičarem i nakon što je se oslobodi.

To je sindrom stvaranja emocionalne veze i identifikacije s agresorom, koji je naziv dobio po pljački banke u Stokholmu, nakon što su se 1973. godine žrtve emocionalno vezale za pljačkaše. Takva solidarnost može se manifestovati i na način da taoci pomažu otmičarima da ostvare svoje ciljeve ili pobegnu od policije. Znanstvenici su došli do zaključka da je utemeljen na strahu da se ne razvije još veća patnja za taoca, ali i na unutrašnjoj dobroti taoca i njihovoj želje da pomognu otmičarima. Što više energije ulažu u taj odnos, to je teže raskinuti vezu.

U slučaju Nataše, posledice dugogodišnjeg odnosa su očite. Iako je napisala knjige "3096 dana" i "Deset godina slobode" te zaradila milione od TV intervjua, snimanja i suradnje s filmskim rediteljima, ona i danas živi skromno, povučeno i "oštećeno".

Nezaposleni telekomunikacijski inženjer zgrabio je Kampuš na odlasku u školu i uvukao u svoj kombi 2. marta 1998. Zaključao ju je u podzemnu sobu u predgrađu, u blizini njenog pravog doma. On je svojoj žrtvi rekao da su vrata i prozori minirani i da je njena porodica zaboravila na nju.

Živela je u veoma maloj, tajnoj sobici, od samo pet kvadrata. Bio je to zatvoren prostor koji je imao dvoja vrata, te velika čelična glavna vrata. Ulaz je bio skriven u garaži, a soba nije imala prozora, niti je u nju dopirala dnevna svetlost. Nataši nije bilo dozvoljeno da napusti taj skučeni prostor tokom noći prvih nekoliko godina njenog zatočeništva. Prvih šest meseci zatočeništva bila je neprestano u toj sobici, a iz nje nije izašla ni jednom.

Vodio je na skijanje, kupovao poklone i sobicu preuredio prema njenim idejama...

Nakon toga, sve joj je češće bilo dopušteno da boravi u ostatku kuće, ali je svejedno svake večeri spavala u svojoj sobici. U njoj je bila zatvorena dok je zlostavljač bio na poslu. Nakon nekog vremena sobicu su preuredili prema njenim idejama. U trenutku kada je policija prvi put pregledala kuću, u sobici su pronašli nove stepenice koje su vodile prema krevetu, ladice, police na kojima je imala i male šalice, TV, sto, stolicu, vc šolju, umivaonik, čiviluke za odeću, memo ploču i ventilator. Soba je bila prepuna papira, knjiga, odeće, kutija, igara i boca vode. Od juna 2005. godine Nataši je bilo dopušteno da se šeta po vrtu. Muškarac joj je 17. februara 2006. dopustio da napušta kuću po potrebi. Nakon toga odveo ju je i na skijanje na nekoliko sati u blizini Beča. Tada nije imala priliku za beg. U početku je pak Nataša ovu priču negirala, ali je uz niz dokaza priznala da je istina.

 

Prema Natašinoj originalnoj izjavi nakon bega, ona i otimač bi se rano ujutro budili i doručkovali. On joj je davao knjige, iz kojih se obrazovala, a prema izjavama njegovog kolege delovala je srećno. Kasnije, kad je objašnjavala svoju izjavu, potvrdila je da joj ništa nije nedostajalo toekom zatočeništva. Izjavila je i da je bila pošteđena mnogih stvari, kao npr. nije bila u prilici da počne da pušiti, pije alkohol niti da zapadne u loše društvo, za razliku od svojih vršnjaka. Tamničar je upozorio Natašu da nosi pištolj i da će je ubiti ako pokuša da pobegne. Nataša tvrdi da je imala više prilika za beg. Priznala je da joj je čak i sam tamničar ponekad predlagao načine na koje bi mogla da pobegne. Neki od suseda čak su medijima rekli i da je bilo slučajeva u kojima bi on jeo u restoranu dok bi ga Nataša sama čekala u automobilu.

Nataša Kampuš u javnost je izašla 23. avgusta 2006. godine. Tog je dana čistila i usisavala otmičarev automobil, BMW 850i u vrtu. U 12.53 sati, otmičara je neko nazvao, pa se on od nje odmaknuo da mu ne smeta buka usisavača. Kampuš je ostavila usisavač uključen i pobegla iz dvorišta. Trčala je kroz dvorišta i ulicu oko 200 metara i one koji bi videla putem tražila da zovu policiju, ali niko se nije obazirao. Nakon pet minuta pokucala je na prozor jedne kuće i predstavila se, pa je ta žena pozvala policiju koja je stigla u 13.04. Nakon toga Nataša je odvedena u policijsku stanicu.

Njen identitet potvrdili su prema ožiljku na telu, putovnici koju su pronašli u sobi u kojoj je bila zatočena a kasnije i prema DNK testu. Bila je u dobrom fizičkom stanju iako je bila prilično bleda, mršava, sa tek 48 kilograma, gotovo jednako kao i osam godina pre, kada je nestala. U tih osam godina narasla je samo 15 centimetara.

Prva policijska službenica koja je došla u kontakt s Natašom nakon njenog bega, rekla je da je bila iznenađena devojčinom inteligencijom i vokabularom. Nakon dve godine zatočeništva tamničar je počeo da joj donosi knjige, novine, imala je i radio, a gledala je i TV program ORF-a poznat po promovisanju obrazovanja i klasične muzike. Takođ, Nataša na to dodaje da je konstantno imala osećaj da joj nešto nedostaje; deficit koji je nadopunjavala obrazujući samu sebe učeći razne veštine. Na primer, u zatočeništvu je naučila da plete.

Slobodna, ali ne može da započne svoj život

Otmičar se, nakon što je saznao, da policija traga za njim, ubio skočivši pod voz blizu stanice u Beču. Veruje se da je predvideo svoje samoubistvo, već pre rekavši Nataši da ga nikada neće uhvatiti živog. Nataša je izjavila da tuguje nakon vesti o njegovom samoubistvu bez obzira na činjenicu da je od tog čoveka bila držana u zatočeništvu punih osam godina. Ipak, jasno ga je nazvala kriminalcem. Danas, slobodna, ali ne i sećanja, čini se kako Kampuš ne može ponovno da započne svoj život.

BONUS VIDEO: Beograđani otkrili šta rade na plus 40: Muke tek predstoje!