Poslodavci, zbog ovog me nikad ne pitajte za prosek sa fakulteta!

Koliko ulogu igra prosek ocena na studijama na intervjuu za posao i da li iz te računice neko treba da bude isključen, postavila je pitanje jedna devojka na Fejsbuku, koja je svoju diplomu stekla boreći se sa svim izazovima koje njen hendikep nosi. Njen post je za kratko vreme dobio mnogo pažnje, ali i podeljena mišljenja - dok su je jedni podržali u uverenju da osobe sa invaliditetom niko ne treba da pita za ocene, drugi su smatrali da ravnopravnopravnost mora da ide u svim pravcima, dok su ostali pri uverenju da za prosek sa fakulteta ne treba pitati nijednog kandidata.

Njen post prenosimo u celosti.

Dragi potencijalni poslodavci,

Prestanite da me pitate za prosek ocena na fakultetu. Kao bivša studentkinja i osoba sa invaliditetom, savršeno sam ponosna na svaku ocenu koja čini prosek sedam u konačnom rezultatu. Iskreno, nemate pravo da me kao osobu sa invaliditetom pitate za tako nešto.

Ne nasedajte na stereotip osobe sa invaliditetom koja mora biti super đak/super student/doktor nauka sa 15 godina. Ne tražite od nas, od mene prve, da prosekom ocena kompenzujem svoj invaliditet. Ne dozvoljavam to, iz više razloga:

- pored svih obaveza na fakultetu, ja sam imala životnu obavezu (i dan danas je imam) koja zove se rehabilitacija. Između to dvoje je nemoguće balansirati. Školu sam mogla da nadoknadim, čak i kad sam zbog neredovnog čitanja pala iz maternjeg na popravni, dok rehabilitaciju ni u doba puberteta, ni fakulteta, ni sad ne mogu. Svaki moj akademski uspeh je bitniji ako je blagovremen i ako mu na put nije stalo stanje koje imam. Ipak, nek vam moje stanje ne bude opravdanje da me ne zaposlite!

- da živim u društvu u kojem profesor zaista deli ocene po znanju, a da me triput ne osmotri kad uđem u kancelariju ili mu u sali priđem, te on ugleda "problem" koji ga navede da me pita bolno jednostavna pitanja i "udeli" mi neku devetku, samo da idem kući i ostatak života presedim bez pravog angažmana; ili da me ne otkači ocenom šest ili sedam, u oba slučaja podsvesno ili veoma svesno izjednačujući fizičke i intelektualne teškoće; da se to ne dešava, imali biste pravo da me pitate za prosek. Ovako, izvinite, ali to pravo nemate;

- da moje kolege sa invaliditetom i ja živimo u društvu u kojem nas je manje briga za ocenu, a više za to kako da stignemo na ispit po snegu i ledu, koga da zamolimo da nam bude pratnja, ko će da se u naše ime izvini kod asistenta, jer smo na izlazu iz kuće pali niz stepenice... e tada bi ocena bila ono što me izdvaja iz mase;

- da je naš sistem podrške za studije isti kao kod kolega bez invaliditeta, a u to ubrajam i funkcionalnu porodicu, neopterećenu preživljavanjem sa mnogo većim troškovima (prevozom, drugačijom obućom, pomagalima za vežbe ili svakodnevnicu), rekla bih da je opravdano da se od nas traži Über znanje;

- da nisam imala razrednog starešinu kome je najveći problem bio broj mojih izostanaka, opravdanih od strane nekoliko lekara; da mi nije ubio sve moguće motive za hranjenje stereotipa o "uspešnim malim prepametnim invalidićima", možda bih i ganjala taj prosek; nije opravdanje, već činjenica - bila sam crna ovca, jer ne mogu da dođem u školu nakon sedam sati terapija... ali ipak dođem da odgovaram, da ne ostanem neocenjena;

- dete sam prosvetnih radnika i ocena nije merilo znanja, to provereno znam i na to su me pipremali još u periodu kad sam osvajala opštinska i regionalna takmičenja iz matematike i bila "dete za primer";

- ne vređajte mi inteligenciju tim pitanjem, već pogledajte u ogledalo našeg visokog obrazovanja - koliko fantastičnih ocena je kupljeno, koliko vanserijskih profesora mi je predavalo, a koliko je mojih ocena prepisano, jer prvo uzmu indeks, pa onda procene kako sam odgovorila na pitanje?

- imam pravo na grešku ili nižu ocenu, jer će vam možda neka moja koleginica ili kolega biti simpatični, pa ćete im zažmuriti na prethodnu ocenu, ali ćete je meni dobro odmeriti, jer sa osobama sa invaliditetom nemate taj unutrašnji osećaj sigurnosti;

- ne zaboravite da o meni možda više govori podatak da sam rame uz rame stajala sa svim onim studentima koje su profesori na fakultetu cenili iz mnogih razloga;

- da biste znali kakav sam radni potencijal, ne morate znati moj prosek ocena, već kako izvršavam određeni zadatak u poslu koji obavljam. A za tu stepenicu treba prevazići sopstvene predrasude;

Ukoliko stignete do zadnje stavke, hvala na pruženoj prilici.

Na kraju teksta devojka je navela da ga je prvobitno napisala 2015. godine, ali sada, tri godine kasnije, zbog svežine ponovo rešila da šeruje - i dalje je bez posla i jedino skuplja staž na birou.