Za dlaku je izbegnuta katastrofa koja je mogla da izbriše pola Evrope, a jedan reaktor je radio sve do 2000. godine!
U nuklearnoj elektrani Černobilj, 25. aprila, 1986, radnici su bili spremni za probno gašenje elektrane. Proveravali su hoće li turbine, u slučaju kratkog nestanka struje, da proizvode i dalje dovoljno struje za pogone pumpi za hlađenje. U 13 sati, počeli su da smanjuju proizvodnju energije u reaktoru broj četiri.
Tanjug/AP
U 14 sati, isključili su sistem za automatsko hlađenje jezgra. Tada dolazi direktiva – zbog potreba stanovništva, test se mora odložiti. Nastavljaju tek u 23 sata. Ali tada je u elektrani već noćna smena. Dobili su kratka uputstva kako da sprovedu probu.
U 00:28, 26. aprila, snaga koju proizvodi reaktor pada daleko ispod granice koja se smatra sigurnom. Inženjeri ignorišu sva bezbednosna uputstva i dižu većinu kontrolnih cilindara (zaštitnog omotača oko jezgara koja regulišu nuklearnu reakciju). Pola sata kasnije, nivo energije se stabilizovao ali i dalje na nižem nivou od kojeg bi trebalo da bude. Odgovorni su ipak odlučili da test ide dalje. Svi automatski sistemi sigurnosti su isključeni. Da ne smetaju testu.
Pročitajte još:
U 1:23:04, test zvanično počinje. Odjednom se javlja veliki izboj energije; 1:23:40, operator pritiska dugme za vanredno gašenje. Ali kontrolni cilindri su se zaglavili. 18 sekundi kasnije, prva snažna eksplozija raznela je krov reaktora težak 1000 tona.
Reakcija nadležnih bila je brza, ali tipično sovjetska. Nakon najmanje dve ekplozije, elektranom su počeli da haraju požari. Vatrogasci su došli za manje od četiri minuta, a lokalni zvaničnici u roku od pola sata su raspravljali šta dalje. Zaključak je bio da je najvažnije da se ne uzbunjuje javnost.
- Još se sećam metalnog ukusa u ustima dok sam prilazio Černobilju - kaže Igor Magala, jedan od likvidatora. Tako su kasnije nazvali oko 600.000 ljudi uglavnom vojnika, policajaca, vatrogasaca i službenika, poslatih po naredbi Moskve da pomognu u gašenju požara i postavljanju prvog betonskog sarkofaga iznad uništenog reaktora i u sanaciji terena.
Magala je bio zaposlen u elektrani i jedan od prvih koje su poslali u čišćenje. “Nije bilo zaštitne opreme, to smo dobili posle”, priseća se on. Policija je blokirala Pripjat, grad koji je uglavnom i izgrađen za radnike elektrane. Požari su ugašeni, osim onog u jezgru reaktora koji će goreti još danima. Helikopteri su počeli da bacaju pesak, glinu, bor i olovo i dolomit u goruće jezgro reaktora.
Ali niko od stanovnika Pripjata i nešto daljeg Černobilja ne zna još prave razmere katastrofe, kao ni vatrogasci i policajci koji su na terenu. “Na početku nismo imali nikakvih informacija, sve je bilo strogo poverljivo. Mislio sam da dolazim na nedelju dana, a ostao sam godinu” kaže Magala i dodaje da su najgore prošli oni koji su radili na krovu reaktora. “Elektronski uređaji su im se topili od radijacije”, dodao je.
Tek nakon 36 sati, vlasti su konačno odlučile da evakuišu 115.000 ljudi iz Pripjata i regiona. Rekli su im kako je to samo privremeno i da spakuju samo dokumente i ključne stvari. Ubrzo je uspostavljen strog karantin kako bi se sprečio njihov povratak.
Ali o smrtonosnoj katastrofi svet je saznao tek nakon tri dana, kada su Šveđani izmerili stravično povećanje radioaktivnih čestica u vazduhu. Sovjeti priznaju da je došlo do nezgode, ali tvrde kako je sve pod kontrolom. U tom trenutku, jezgro reaktora još gori, a sav materijal kojim pokušavaju da ga zatrpaju se topi. Tako nastaje jedinstveni mineral, černobilit, jedinstveni spoj urana, bora i silikata.
Sovjeti čak ne odustaju od proslave Prvog maja u Kijevu, iako reaktor još izbacuje enormne količine radioaktivnih čestica.
Velika akcija čišćenja, na kojoj je radilo najmanje 600.000 ljudi u punom je zamahu tek 4. maja. Ispod reaktora upumpavaju tečni kiseonik, bagerima se ruše sela i prekopava površinski kontaminirani sloj zemlje, ubijaju ljubimci i domaće životinje.
Dva dana kasnije, vlast konačno zatvara škole u Ukrajini i savetuje građane da ostanu kod kuće. Nekoliko dana kasnije, nakon što je reaktor konačno ugašen počinje oblaganje reaktora ogromnom betonsko-čeličnom strukturom koja je kasnije nazvana sarkofag.
Tokom sledećih meseci još 234.000 ljudi je otišlo u žurbi s pogođenih područja. Neki su imali samo par sati da spakuju sve svoje stvari, a drugima je rečeno da će morati da odu samo na par dana, ali nisu više mogli da se vrate nazad. Mnogi evakuisani, uglavnom poljoprivrednici, premešteni su u betonske solitere.
Većina ljudi misli kako su preostali reaktori ugašeni nakon katastrofe, ali reaktori 1 i 2 radili su do 1996. odnosno 1991., a poslednji reaktor 3 konačno je ugašen 2000.
Ljudi koji su radili na sanaciji uspeli su da spreče još veću katastrofu – drugu eksploziju, koja bi prema procenama bila 10 puta veća od one u Hirošimi koja je mogla izbrisati pola Evrope. Takođe, koliko god je za nesreću bio kriv ljudski faktor, odnosno ignorisanje svih sigurnosnih uputstava, deo krivice je u samom dizajnu sistema ruskih nuklearki.
Broj ljudi koji su umrli u danima i godinama nakon nesreće nije poznat. UN je 2005. objavio kontroverzni izveštaj o 4000 mrtvih od posledica radijacije u Ukrajini, Rusiji i Belorusiji. Godinu dana kasnije Grinpis je objavio svoj izveštaj u kom je broj smrti od posledica kontaminacije procenio na zastrašujućih 100.000.
Dugoročne posledice černobiljske katastrofe biće upravo takve. Procenjuje se kako će morati da prođe 20.000 godina pre nego što područje unutar Zabranjene zone bude potpuno sigurno za redovno ljudsko stanovanje.
Područje koje uključuje samu elektranu, grad Pripjat i više kilometara šuma, osim povremenih ograničenih poseta je strogo zabranjeno za ljude. Jasno, nenamerna ‘pozitivna’ posledica toga je prilika za naučnike da proučavaju učinke radijacije na tlo i lokalne životinje, kao i potencijalne opasnosti za ljude.
A najpoznatiji grad duhova tako postaje turistička atrakcija. Pretpostavlja se da svake godine to područje poseti oko 10.000 turista, šetaju gradom duhova i slikaju se pred davno zaboravljenim ruševinama.
Kako iz moralnih, tako i iz zdravstvenih razloga tokom razgledanja nije dozvoljeno ništa da se iznosi iz ruševina Pripjata, ali u stvarnosti mnogi ponesu neki suvenir, od kojih su neki i stvarno vredni (poput nakita ili ručnih satova), pa završe na crnom tržištu.