JA SAM KRIV ZA MAJČINU SMRT Sin Marine Tucaković potpuno ogolio dušu

Rođen sam na nagovor. Jedan sam od onih čije začeće nije bilo u planu. Omaška u ljubavnom činu koji se oteo kontroli...

Pre nego što su postali Marina i Futa, mama i tata su živeli u kuhinji stana u Кneza od Semberije 10, čiji je vlasnik bio otac mamine najbolje drugarice. U sklopu tog kuhinjskog prostora nalazio se teški drveni sto za ručavanje, frižider, toalet i stepenice koje su vodile ka „galeriji“, skrovištu mojih roditelja, gde se nalazio dušek i vredni predmeti čuvani visoko van domašaja dece.

U tom prostoru od 15 kvadrata prvo je začet Miloš. Iako planiran, život mu nije bio garantovan. Još kao beba osetio je borbu. Lekari su ga nekim čudom spasli nakon tri operacije vezanih creva.

Кada je mama saznala da je sa mnom u drugom stanju, htela je da abortira. U njenom srcu nije bilo mesta za još jednu eventualnu traumu, a u kuhinji nije bilo dovoljno prostora za drugu bebu.

Ujka Bata, moj deda stric kojeg je majka obožavala i koji joj je omogućio sva ta skupa putovanja jer je bio jedini imućni član porodice, bio je jako bolestan kad je izašao iz zatvora. Ubeđivao je moju mamu da me ipak rodi tvrdeći da će to dete biti genije i da nijednog trenutka neće zažaliti. Baka, uvek racionalna i realna, bila je na maminoj strani - znala je da neće biti lako izdržavati i drugo dete, ali kako se usprotiviti molbi čoveka na samrti? 

Printscreen

Tako sam osuđen na život.

„Zbog tebe sam ovde završila“, rekla mi je mama u afektu jednog popodneva na Institutu za onkologiju, nekoliko dana nakon što su joj odstranili dojku, istu onu koja je othranila dva bića koja su se još u utrobi suprotstavljala životu, dva bića od kojih jedno više nije među živima, a drugo se nekim čudom izvuklo.

I bila je u pravu. Skupo je platila cenu naših života. I tek tad sam se, svestan da je u poodmakloj fazi karcinoma, zarekao da ću uraditi sve što je u mojoj moći da izađe živa s klinike čak i kad su je prognoze osudile na sigurnu smrt.

Кada je drugi put primljena na onkologiju, neposredno nakon terapije u Nemačkoj, pacijentu Marini Tucaković konstatovana je progresija bolesti - hipoksija, dezorijentisanost, novi odlivi na plućima... Stanje - kritično.

Foto: PrntScrn

Nakon nekoliko dana otpuštena je iz bolnice. Lekari su joj dali desetak dana. Rak je mahnito počeo da jede njena pluća. Bodrili su nas da ne gubimo nadu, da je svaki dan nagrada. Takođe, savetovali su nas da joj ne otkrivamo da ima promene na plućima. To malo što poživi bolje da provede s najmilijima, a ako sazna da je stanje terminalno, samo će klonuti duhom i ugasiti se.

Ja sam ubica svoje majke. Pored mog oca, brata, estrade, lažnih prijatelja, lekara i ostalih saučesnika. Rak je samo komorbiditet. Ono što ubija je bezuslovna ljubav.

„Da nije tebe, ne bih se ni razbolela...“

Tu nema ni grama manipulacije. Samo život.

Ja sam ubica svoje majke i moja kazna neće biti njena smrt. Moja kazna biće borba do tog poslednjeg trenutka, do poslednje maligne ćelije, sve dok ima osmeh na licu, sve dok ima razlog da živi, zbog ljubavi kojom sam je ubio i s rakom koji ju je ubio.

„Mama, imaš metastaze na plućima i još 10 dana života.“

Godinu dana nakon te rečenice, Ana dolazi kod nas da joj mama predstavi pesmu „Кlinika“.

Zabranjeno kopiranje i prenošenje teksta bez dozvole.

OGLASIO SE NAKON PRETNJI Aca Lukas za Alo! otkrio koje će mere preduzeti protiv Kristijana Golubovića

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI