MILAN LAĆA RADULOVIĆ EKSKLUZIVNO U ALO! Dvanaest odabranih duša za mamin odlazak!

Ispred kapele u Deligradskoj ulici napravila se prilična gužva, a naroda je sve više iz minuta u minut. Vrhunac je pandemije i broj mrtvih iz dana u dan alarmantno raste. Jedan od zaposlenih nas obaveštava da vreme čekanja može biti duže nego inače usled prepunjenih kapaciteta preduzeća. Svi čekamo kao u nekom apokaliptičnom filmu ne bismo li sahranili svoje mrtve.

Život se odigrava uprkos svemu. Virus je svuda oko nas i sada nam je svima jasno da će biti jako teško izbeći ga. U tom trenutku gotovo da i ne poznajem osobu koja nije izgubila člana porodice od kovida. Teoretičari zavere koji su do malopre na sav glas urlali da korona ne postoji nekako su tiši. Ljudi i dalje rade, vozila se kreću, planeta se i dalje okreće. Život ne sme da stane.

Foto: Dejan Briza

Sve ovo već predugo traje i smrt je duboko ušla u naše domove, ne skida se s televizora, otvaraju se nove kovid ambulante, klinike su nam prepune, zdravstveni sistem je pred pucanjem. Svedoci smo smene čitave jedne generacije iz čijih knjiga smo učili, čijim smo se filmovima smejali, uz čije pesme smo plakali. Pošast koja nas je zadesila hara i ne staje i kraj kao da nije na vidiku.

PROTOKOL

Ali mi uporno nastavljamo s našim životnim aktivnostima, uprkos svemu. Svakog jutra obuvamo cipele i napuštamo naše domove, s maskama na licu vozimo se gradskim prevozom kako bismo stigli na posao, vodimo sastanke, pravimo poslove, doduše u manjim grupama i na većoj distanci. A smrt je svuda oko nas. Više ni mladi nisu imuni. Lica palih boraca po poslednji put viđamo ovde i odatle ih pratimo na mesto njihovog večnog boravka po ustanovljenom protokolu koji se odigrava otežano, ali nezaustavljivo.

Navika je osobina koja nam omogućava da nastavimo život čak i tamo gde se gubi svaki uslov za njegovo normalno funkcionisanje, pa i onda kad razloga za njegov nastavak gotovo i nema. „Živ se čovek na sve navikne.” A svi smo se dosad već pomalo navikli na to da ljudi, fakat, umiru.

TEK JE POČELO

Radnik preduzeća „Pogrebne usluge“ ima mnogo objektivniji odnos prema smrti kao pojavi, u smislu da zna da prepozna kada se ritam umiranja odvija po nekom ustaljenom tempu, a kada je nagli nalet mrtvih znak za zabrinutost.

„Tek je počelo“, kaže nam jedan od zaposlenih čiji je posao da dovozi i odvozi mrtve. Utovar i istovar.

Nakon prepoznavanja tela, upućujemo se ka Novom groblju. Još pod utiskom slike mase ispred kapele, kao i slike moje mrtve majke, sahrana je poslednji korak koji se mora obaviti da bismo dobili malo vremena da na miru ožalimo. Shvatam da je ipak bilo pametno što smo tako radikalno postupili ograničavajući broj prisutnih na 12 duša. Bila je to teška odluka, ali ko zna, možda smo nekom spasli život.

Foto: Dejan Briza

ŽIVOT BEZ MAJKE

Sprovod počinje i sve se odvija po pravilu. Sveštenik započinje poj, iz očiju prisutnih padaju suze, povorka kreće, prate je njena slika i krst, kovčeg se spušta u raku. Vječnaja pamjat. Odlazim do mase okupljene ispred grobnice, zahvaljujem svima što su ispoštovali ovu gorku odluku porodice da sahrane maltene i ne bude i objavljujemo da ćemo se oglasiti nakon 40 dana od Marinine smrti i da će svi njeni prijatelji, saradnici i obožavaoci biti obavešteni.

Nakon 40 dana života bez majke.

SUTRA u nastavku ispovesti čitajte o detaljima teške bolesti Marine Tucaković

VELIKA PROSLAVA JUBILEJA Miroslav Ilić i Hype produkcija spremili spektakl 

 

 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI