NEOBJAVLJENI INTERVJU ZA ALO! Milan Laća Radulović: Kad umrem, nemojte mi ništa zameriti

Neki razgovori se dese neplanski, neki intervjui ne budu objavljeni odmah. Mislimo da za njih ima vremena jer su vanvremenski, kao i sami sagovornici. A onda nastane muk zbog saznanja da taj neko više nije među nama. Ovo je jedan od tih razgovora.

Alo

Milan Radulović Laća pre dva dana je pronađen mrtav u Tel Avivu, a njegovo telo uskoro će biti dopremljeno u Beograd. Pre samo nekoliko nedelja pričao nam je o životu, porodici, problemima...

E stock

Kako živiš od kada Marine više nema?

- Nikad nisi spreman na gubitak, čak i kada znaš da je nečija smrt zbog bolesti izvesna. Kao, spreman si, ali suštinski nisi. Bol koju osećam ne prolazi, samo otupljuje.

Foto: Printscreen

Pevači u Marininoj smrti vide nenadomestiv gubitak u poslovnom smislu, tekstopisci verovatno trljaju ruke smatrajući da je došlo njihovo vreme. Šta njen odlazak u tebi budi?

- Umrla je moja majka! Umrla je Marina Tucaković, tekstopisac Željka Joksimovića, Džeja, Cece, Jelene Karleuše... Umro je pesnik, a pesnik nikada ne umire.

Printscreen

Da li si nasledio talenat za pisanje, rad i učenje?

- Pokupio sam od nje svakako. Da nisam imao sklonost, sigurno ne bih mogao.

Kako se Futa nosi s gubitkom?

- Zajedno smo. Koliko god da je to tužno u celoj priči, da sam mu samo ja ostao i da je samo on ostao meni, to je jedna neraskidiva spona.

E stock

Kako je on zdravstveno?

- Sada je dobro, da kucnem u drvo. Trenutno sređujemo stan, zapravo proširujemo jednu sobu. On svira, ali planiram da ga malo pokrenem na stvari koje „ga rade“, da se vrati u studio i nastavi gde je stao.

Ličiš na tatu, pričaš i šuškaš kao mama. Šta bi ti za sebe rekao - ko si ti?

- Temperamentom na mamu, karakterno pola-pola.

Printscreen

Marina je, čini se, do poslednjeg dana živela kako je htela. Kako ti živiš? Da li živiš svaki dan kao da ti je poslednji ili imaš nekih kočnica u tom smislu?

- Svi smo zaslužili da živimo kako želimo. Ona je tako živela, ja tako živim.

Da li joj nešto zameraš?

- Ne zameram joj ništa.

Bratu?

- Njemu tek ne zameram ništa. Kada bih zamerao bilo kome bilo šta, bio bih u groznoj priči u kojoj sam već bio. Ne bih voleo ni da meni neko sutra, kad odem, zameri bilo šta.

Foto: Alo/ilustracija

Sahranio si brata, sahranio si majku, otac ti je bolestan... Kako uspevaš da sačuvaš razum u ovo nevreme?

- Moram, nemam drugu opciju. Moram i mogu. To je moj zadatak jer „umetnica mora biti zdrava“. Posle smrti drage osobe, jedina ideja može da ti bude da budeš zdrav. Ili da se rokneš!

Mnogi bi to i učinili, možda...

- Tu sam povukao na nju, na Marinu, ona to nikada ne bi uradila.

Da li si išao kod psihologa, kod psihijatra?

- Pokušao sam... Ali, meni su najviše pomogle moje dve najbolje drugarice.

Da li te je neko od prijatelja razočarao nakon Marine smrti?

- Odjednom su se izgubili svi ti veliki prijatelji, poznanici, nastao je mir. Nisu baš svi nestali, ali većina jeste i to je milina. Ko se našao, našao se, i ne da bi dobio nagradu ili pohvalu, već zato što je to osećao.

Alo

Od čega živiš?

- Od Marininih tantijema, od ljubavi...

Može da se živi od ljubavi?

- Može, ja živim.

Možda ti možeš kao Marinin sin, ali ne mogu ja...

- Vedrana Rudan je sjajno rekla: Šta je slobodan čovek? Slobodan čovek je kad imaš puno para i malo želja. Moje želje su male. Da negde odem na mesec dana...

Nije li to luksuz? Nema svako pravo ni na godišnji odmor od mesec dana?

- Ali ja sam slobodan čovek. Putujem, pričam s ljudima, konobarima, na vazduhu sam... To mi je jako važno. Nema ko da mi buši u zgradi u sedam ujutru.

Šta te ispunjava?

- Dobar humor, pozitivni ljudi, dobra pesma.

Foto: ATA Images, Instagram

Koja je tvoja omiljena pesma?

- Sve će to, mila moja, pokriti snegovi, ruzmarin i šaš! Napisao je maestralni Goran Bregović.

A mamina?

- Dođavola sve! I Uspori malo, sudbino sestro.

Da li je to tvoja pesma? Autobiografska?

- Moglo bi se reći. Uspori malo, sudbino sestro, idi na neko drugo mesto. Šta smo ti krivi, šta smo ti dužni, juče srećni, danas tužni.

A ona koju si ti napisao?

- Ruine.

Koliko često ideš na groblje?

- Kako kad. Uvek mi je lakše kad odem, a idem samo kada osetim potrebu. Nikad ne idem sam, ne zato što ne smem, već... nije se desilo. Desiće se.

Kako se osećaš kada odeš?

- Uvek mi je drago kad vidim da je neko bio pre mene, da je ostavio cveće, da je nisu zaboravili...

Kada danas razmišljaš o njoj, šta misliš, da li je živela baš onako kako je htela? Da li je imala život vredan življenja ili nije zaslužila takav kraj?

- Klinički, ona je trebala da umre mnogo ranije. Bila je od onih žena - dok živim da živim. Nju je činilo srećnom da bude lepa, doterana, okružena ljudima koje voli, imala je svoje strasti i živela je za njih.

Da li ti je nedostajala kao majka? Da li si nekad osećao da je svi imaju više nego što je imaš ti kao sin?

- Nikada mi nismo bili uskraćeni za nju, možda su samo svi ti ljudi previše grabili za sebe.

Da li se ljutila na vas? Kako vas je kažnjavala?

Pokunji se i ćuti, ne progovara.

Foto: Printscreen/instagram

 

Planovi bez realizacije

Kakvi su tvoji planovi?

- Planiram da izdam knjigu, da objavim zbirku Marininih objavljenih pesama. Neobjavljene ne diram.

Koliko ih ima?

- Ima ih gomila, stoje u jednoj beležnici. Ne diram jer da su njoj valjale, ona bi ih sama objavila. Čim su tu, u fioci, nisu joj bile dovoljno dobre. To je jedna velika relikvija koju niko od nas ne sme da dira. Nikada nisam ni otvarao tu fioku. Sve stoji netaknuto, na jednom mestu.

Zašto nisi? Plašiš se nečega?

Zato što ona to nije želela.

A da dođe neki pevač koji je spreman da iskešira vrtoglavu sumu za jednu Marininu neobjavljenu pesmu? Da li bi bio spreman da pogaziš reč?

Nema šanse i nema tih para.

 

 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI