Saša Matić se prisetio školskih dana "REKLI SU DA ĆU PONAVLJATI RAZRED"

Saša Matić je u Beogradu u koji se zajedno sa porodicom preselio 1985, godine išao u osnovnu školu, zatim gimnaziju ali je završio i srednju muzičku školu. Danas kaže da mu je žao što nije završio i akademiju, ali da namerava i to da uradi kada uspori s tempom.

Kamarad produkcija

- Ta ljubav prema muzici se rađa od samog početka, ja sam od malih nogu svirao i narodnjake i zabavnjake. Pogotovu kada je došla klavijatura, pa aranžer, ritam mašina, to je bilo jednostavno u meni. Na primer treba da naučim ispitni program u muzičkoj školi, to je ne znam Šopenov Nokturno, fuga i preludi Bah, etida Moškovksi, Černi, skale, terce, nije važno, da vas sad ne opeterećujem, a ovamo je Dragojević izbacio album "A u ljubav vjere nemam", Džej je izbacio album "Gde ću sad moja Ružo", pa je izašla Ceca: "Kukavica"... - priča Saša koji je uporedo sa školom svirao i pesme poznatih muzičara.

- Otac je doneo klavijaturu, ja sam je uredno stavio u svoju spavaću sobu, i počeo da učim. Ja sviram i to ide vrlo lepo, ja to sviram sve u originalu, ćale odlazi u Švjacarsku, bio je tamo na privremenom radu, zovem ga u decembru, znam da dolazi za Božić i pitam ga: "Kad dolaziš?", kaže: "Ne verujem da ću sad, imamo puno posla, verovatno tek za uskrs", a ja na to kažem: "Top, super". Naređao sam slabe ocene, jedino solfeđo i sprski jezik petice, sve ostalo katastrofa, ali ja kažem sebi da ćale dolazi za uskrs i super, ja ću to da popravim sve, međutim, on dolazi već sutradan. Ja ispred škole, staje auto, došao je gospodin Matić, a najgore što je on već bio kod svih profesora i sve se informisao, znači katastrofa i kažu mu: "Znate šta on će verovatno da ponavlja ovaj razred, ali znate Zorane, ponavljali su mnogi, pa neka ponavlja i on" - priseća se Saša i nastavlja:

Dušan Petrović

- Kada je došao kod profesora klavira kaže: "Siniša ja sam došao da vas pitam kako onaj moj mali", kaže baš je lepo Zorane što ste vi došli jer ja malog nisam video od septembra", ovaj kada ga infarkt nije strefio. I sad bi šta bi, bilo i grdnje i batina, svega je bilo u to vreme, ali šta je problem, dolazim kući, on čeka da ja dođem, pakuje klavijaturu, ide klavijatura u podrum, bez obzira što je on to meni kupio i što zna da sam ja bukvalno zavisnik od klavijature, majstore, nisi zadovoljio u školi, kakvi, pakuje se klavijatura ide u podrum - priča Saša prisećajući se tog trenutka koji mu je veoma teško pao, ali mislio je da se snašao i da je rešio problem kako da se ponovo domogne svog instrumenta.

- Mama je uvek imala tu ulogu da smekša tatu, ja njega nešto pitam, kaže: "Ne može", trabalo je jednom da idem da sviram na Banovom brdu, zovu mene drugari da ja sviram sa njima, kaže on: "Ne dolazi u obzir", i onda ja mamu: "Ajde vidi majke ti sa njim", a mama onda: "Dobro Zorane, što ne bi...", a onda on: "Do kad traje to?", ja kažem: "Do dva", a on: "Do dva i petnaest da si kući". Odem na tu svirku, naravno dok se mi popakujemo, dok nađemo prevoz ja dođem u petnaest do tri, on budan: "Kol'ko je sati? Šta sam rekao ja?", pa kaže: "Dobro, sutra ako te zovu nema, ne može". Tata je tražio da se poštuje dogovor i ja dan danas od moje dece tražim da poštuju dogovor i da poštuju svoje odluke o životu - kaže Saša i vraća se na priču o klavijaturi koju mu je otac oduzeo.

Dušan Petrović

- I, da se vratim na klavijaturu, ode ona u podrum, a ja kažem: "Ma ko te šiša bre, znam da za dva dana ideš u Švajcarsku, znam gde je ključ, donosim klavijaturu ponovo i dobro je", i tako je i bilo. On je otišao, uveče ga mi ispratili: "Ti mali da popraviš te ocene", ja kažem: "Hoću ćale". I, ja dole pravo, kad ono tamo katanac, kakvi, stavio katanac a ja od katanca ključ nemam. Kaže mama: "Šta bi?", kažem: "Ništa", i onda znaš šta sleduje, sedaš popraviš ocene, završavaš to da bi mogao mirno da živiš. Nisam ponavljao, još sam na kraju, to mislim da je bio četvrti srednje, istina nisam diplomirao na vreme, kao svi iz moje generacije nego sam u decembru, ali tada mi je profesor rekao: "Srce me moje boli što ne ideš na akademiju". Malo mi je žao što nisam završio akademiju. Možda malo kada prođe ova gužva, kada usporim tempo, možda se desi da se odlučim da upišem i da završim.

BURAN ŽIVOT BOBANA RAJOVIĆA Bio na rubu EGZISTENCIJE, dva puta završio iza REŠETAKA

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI