MAJKU SAM ZATICALA KAKO SEDI I PLAČE Teodora Bjelica progovorila o odrastanju bez oca: Falio mi je!

Teodora to nikad nije htela da potvrdi, ili demantuje i uvek je govorila da joj je majka, takođe poznata glumica Gordana Bjelica, bila i otac i majka. Ni u velikoj životnoj ispovesti Teodora nije želela da otkrije identitet svog oca, ali je priznala da joj je nedostajalo njegovo prisustvo.

- Falila mi je očeva figura tokom odrastanja, ali majka mi je pružila ljubavi dovoljno za oba roditelja. To što nisam rasla i uz oca, nisam doživljavala tragično. Mnogo mi je značila njena podrška, i u životu, i u karijeri. Nemam veće ljubavi i prijatelja od nje. O svemu kroz šta prolazim u životu pričam sa njom i jedino ona može da me razume. Ipak, volela bih da moja deca imaju oba roditelja - počinje priču Teodora za Hit i dodaje da Gordani nije bilo nimalo lako:

- Bilo joj je teško kao samohranoj majci. Samo ona zna kroz šta je sve prošla. Dešavalo se da je zateknem kako sedi i plače. Dva puta je dolazila Hitna pomoć jer je kolabirala od previše posla i morala je da primi infuziju. Nije mogla sve da postigne. Morala je istovremeno i da radi, i da me čuva, jer nije imala nikakvu pomoć. Borila se da zaradi novac kako bi platila kiriju i račune. Bilo je dana kada nismo imale ni za najosnovnije potrebe, kao i svaka prosečna porodica devedesetih.

Teodora kaže da bi volela da ima brata ili sestru.

- Žao mi je što sam jedinica. Međutim, kao dete sam bila veoma posesivna prema mami i nisam htela ni sa kim da je delim. Kad bi nam došao majstor u kuću, pitala bih ga: "Što gledate u moju majku?", a imala sam samo pet godina. I da je htela, od mene nije mogla da ima nekog ili da se uda. Nikada nije dovela partnera u kuću. Sećam se da me je jednom pitala: "Hoćeš li da ti rodim brata ili sestru?", a ja sam kao iz topa odgovorila: "Nipošto!". Nije mogla od mene ni u kupatilo da ode, koliko sam bila vezana za nju.

Teodora je rođena 1994. godine. Na Novom Beogradu je provela najlepše dane detinjstva.

- Odrasla sam u 21. bloku, a iz najranijeg detinjstva se sećam da smo majka i ja igrale uz pesme Šakire i Željka Joksimovića. Imala sam sedam godina kada su njih dvoje bili baš popularni. Sa vršnjacima iz komšiluka sam svakog vikenda organizovala priredbe u prolazu između dve zgrade. Neko od komšija bi nam doneo mikrofon i ozvučenje, a mi deca smo pevali i takmičili se ko je bolji. Stalno smo se igrali žmurke. To su bila vremena kad su deca vreme provodila napolju, a ne kod kuće uz kompjutere. Jedna od omiljenih zanimacija bila mi je da otvorim ulazna vrata od zgrade, držim ih tako sat vremena i pozdravljam komšije koje ulaze i izlaze. Glumila sam vratara.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI