PRAVA ISTINA O SMRTI MIROSLAVA LAZANSKOG: Preminuo je u svom domu, a evo i od čega

Miroslav Lazanski bio je srpski novinar, vojni analitičar i komentator.

Rođen je 18. septembra 1950. godine u Karlovcu. Školovao se u rodnom gradu, Trebinju i Zagrebu gde je i započeo novinarsku karijeru. Od 1991. godine živeo je i radio u Beogradu.

Novinarsku karijeru je započeo u omladinskom listu „Polet“ u kom je objavio svoj prvi članak na temu francuska Legija časti. Od tada je postao stalni član redakcije lista koji je u to vreme imao veliki tiraž. Godine 1980. je prešao u „Vjesnik“, a sledeće godine pridružio se redakciji političkog nedeljnika „Danas“ u kom je ostao sve do 1991. godine. U međuvremenu je sarađivao sa magazinom „Start“, „Politikom“ i drugim listovima.

Printscreen

U februaru 1991. godine se iz Zagreba preselio u Beograd i počeo da radi kao novinar i vojni komentator „Politike“. U karijeri je intervjuisao brojne državnike, ruske maršale, načelnike generalštaba SSSR-a, Japana i Kine, komandante NATO saveza i druge visoke vojne zvaničnike. Bio je jedini novinar iz Jugoslavije koji je izveštavao iz Persijskog zaliva tokom operacije „Pustinjska oluja“. Izveštavao je sa ratišta na području bivše Jugoslavije, iz Rusije, Iraka, Irana, Avganistana, Libije i drugih.

Bio je jedan od retkih stranih novinara koji je razgovarao sa dvojicom komandanata NATO saveza, trojicom ruskih maršala, intervjuisao je bivšeg rumunskog predsednika Nikola Čaušeskua (Nicolae Ceaușescu), sirijskog predsednika Bašara Al Asada, predsednika Belorusije Aleksandra Lukašenka i druge. Njegova serija reportaža iz Libije osvojila je gran pri nagradu „Zlatna Nika“ na Međunarodnom festivalu reportaže u Apatinu. Snimio je pet dokumentarnih filmova, od kojih su najpoznatiji „Rat za Kosovo“, „Komandosi“ i „Titova soba“.

Bio je urednik televizijskih serijala „Lazanski direktno“ i „Na nišanu Lazanskog“. Osim toga, napisao je osam knjiga, uključujući „Uvek postoji sutra“, „Istina o Srpskoj“, „Hitler je pobedio“ i druge.

Od juna 2016. godine bio je poslanik u Skupštini Srbije.

Poreklo, detinjstvo i obrazovanje

Miroslav Lazanski je rođen 1950. godine u Karlovcu u vojničkoj porodici. Majka mu je bila Srpkinja iz Visokog kod Sarajeva, a otac Vladimir Slovenac. Ime je dobio po očevom stricu Miroslavu Lazanskom koji je zajedno sa svojim bratom Mihajlom Mijom Lazanskim zarobljen i ubijen u Jasenovcu.

Miroslav Lazanski stariji je u to vreme bio najmlađi rezervni pilot Jugoslovenske kraljevske avijacije. Deda s majčine strane, Radoslav Živković bio je jedan od boraca na Solunskom frontu, a njegovo ime može se pronaći i u monografiji „100 junaka Solunskog fronta“. Vladimir Lazanski je bio oficir Jugoslovenske kraljevske vojske. Završio je Treću mušku realnu gimnaziju u Zagrebu i Kraljevsku vojnu akademiju u Beogradu, smer inženjerija. Bio je potporučnik Jugoslovenske kraljevske vojske u garnizonu u Strugi kada je zajedno sa još 700 oficira zarobljen od strane Nemaca i odveden u logor Osnabrih. U tom logoru je boravio sve do oslobođenja. Kada je kralj Petar krajem avgusta 1944. godine doneo naređenje da se svi oficiri Kraljevske vojske stave pod komandu maršala Tita, učinio je to i Lazanski. Oslobođen je u maju 1945. godine. Vratio se u Jugoslaviju i postao oficir Jugoslovenske narodne armije (JNA). Bio je smešten u Sarajevu, Nevesinju i Bitolju, a kad se doselio u Visoko upoznao je Miroslavljevu majku koja potiče iz porodice Plavšić i rođaka je bivše predsednice Republike Srpske Biljane Plavšić.

Foto: Printscreen

Venčali su se u Beogradu, a nakon toga preselili u Karlovac gde je Vladimir radio kao nastavnik taktike u školskom centru. Godine 1950. dobili su sina Miroslava.

Miroslav je pohađao Osnovnu školu „Dragojla Jarnjević“ u Karlovcu. Pošto je njegov otac dobio prekomandu u Foču, Miroslav je sa majkom letnje raspuste provodio u tom bosanskohercegovačkom gradu. Vreme su provodili u kući Fočaka Latifa, koji mu je poklonio prvu pušku izrezbarenu od drveta. U Foči je voleo da peca i da se kupa u reci Čehotini, te da posećuje vojni kamp na Čemernu.

Preselili su se u Trebinje jer je Vladimir sa svojim vodom radio na izgradnji aerodroma „Ćilipi“ u Dubrovniku. U Trebinju je završio osnovnu školu i Gimnaziju „Jovan Dučić“. Otac mu je penzionisan u 44. godini života pa se porodica preselila u Zagreb, a Miroslav je upisao Pravni fakultet na kome je kasnije i diplomirao. Vojni rok je služio 1977. godine u Bitolju, a u jednom intervjuu je priznao da mu je to bilo najlepših godinu dana u životu.

Karijera

Novinarsku karijeru Lazanski je započeo na drugoj godini studija. Prvi tekst koji je napisao bio je o francuskoj Legiji stranaca. Kako sam kaže, ljubav prema vojsci, vojnim taktikama i naoružanju rodila se još u srednjoj školi. Čitao je knjige na tu temu i dnevne novine preko kojih je dobijao informacije. Taj prvi tekst objavljen je u omladinskom listu „Polet“, a nakon toga nastavio je da piše za iste novine. U jednom intervjuu priznao je da je bio lično umešan u „Aferu Šarović“ kada je na naslovnoj strani „Poleta“ objavljena fotografija golog golmana Dinama Milana Šarovića.

Naime, s obzirom da je bio strastveni navijač Crvene Zvezde i da ga je Šarović razočarao kada je umesto u Zvezdu prešao u zagrebački Dinamo, sa kolegama je odlučio da se zabavi objavljujući te fotografije. Foto reporteri su snimili Šarovića kako potpuno go izlazi iz bazena i objavili u „Poletu“. To je izazvalo veliku buru u javnosti, a ništa manje skandalozan nije bio ni tekst objavljen u istom broju u kome je Lazanski pisao o albanskim podmornicama koje ne mogu da zarone jer ne znaju da plove u zaronjenom stanju. U to vreme bilo je nezamislivo da jedan list na naslovnici objavi „pornografski sadržaj“ u vidu golog sportiste, a s druge strane Lazanski je svojim tekstom „stao na žulj“ Azemu Vlasiju, političaru s Kosova i visokom funkcioneru Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) koji je to smatrao „atakom na bratstvo i jedinstvo“.

Taj broj „Poleta“ je skoro rasprodat, ali je donesena odluka da se list raspusti ukoliko objave bilo kakvu drugu „glupost“. Redakcija nije pristala na pritisak, pa je u znak revolta u sledećem broju osvanula fotografija statue nagog grčkog atletičara pored stadiona „Maksimir“. To je bila kap koja je prelila čašu, pa je tadašnja redakcija „Poleta“ raspuštena.

Foto: Printscreen

Godine 1980. Lazanski je prešao u „Vjesnik“, a godinu dana kasnije sa još sedam kolega u politički nedeljnik „Danas“ čiji je tiraž bio 180 000 primeraka sedmično. Povremeno je pisao i za dvonedeljnik „Start“ sa kim su sarađivala velika novinarska imena iz svih krajeva Jugoslavije. Osim „lakih tema“ i erotskih fotografija u „Startu“ su se mogli pronaći i ozbiljni intervjui, te analize globalnih dešavanja.

Tokom 80-ih godina Miroslav Lazanski je intervjuisao brojne ruske maršale, komandante NATO snaga, ministre odbrane iz evropskih zemalja, predsednike. Obilazio je američke baze, te razgovarao s komandatima atlanske i pacifičke flote, rukovodiocima Vojne akademije „Vest Point“ („West Point“) i druge. Godine 1982. intervjuisao je maršala Mahromea, načelnika Generalštaba Crvene Armije, a u oktobru iste godine u NATO komandi u Monsu razgovarao s vrhovnim komandantom Saveza Bernardom Rodžersom (Bernard William Rogers). Usledio je intervju s Džonom Vudvordom (John Forster „Sandy“ Woodward) britanskim admiralom koji je tokom 1982. godine učestovovao u Foklandskom ratu s Argentinom, a koga je britanska kraljica odlikovala titulom „Sera“ („Sir“).

Usledili su izveštaji sa svetskih ratišta, a 1987. godine intervjuisao je Viktora Kulikova (Виктор Георгиевич Куликов), komandanta Varšavskog pakta. U decembru 1988. godine je u Moskvi razgovarao s trojicom sovjetskih maršala – Jazovom (Дми́трий Тимофе́евич Я́зов), Akromejevom i Viktorom Kulikovom. Ovaj intervju smatrao je vrhuncem svoje karijere jer ni jednom novinaru na svetu nikada pre ni posle nije pošlo za rukom da razgovara s trojicom čelnih ljudi velesile kakav je bio Sovjetski savez.

Jedan od njegovih sagovornika bio je i Džejms Abramson (James Alan Abrahamson), jedan od idejnih tvoraca programa „Strategic Defense Initiative“ („SDI“), poznatijeg pod nazivom „Star Wars“ („Ratovi Zvezda“).

U avgustu 1989. godine je u letnjoj rezidenciji nedaleko od Bukurešta intervjuisao rumunskog predsednika Nikolaja Čaušeskua, a dva meseca kasnije i njegovog brata Iliju (Ilya Ceaușescu). Bio je to jedan od poslednjih intervjua rumunskog diktatora, koji je zajedno sa suprugom streljan 25. decembra iste godine.

Printscreen

Sledeće godine je nakon godinu dana čekanja uspeo da dogovori razgovor s Džonom Galvinom (John Rogers Galvin), vrhovnim komandantom NATO-a. Polovinom iste godine Irak je izvršio invaziju na Kuvajt zbog optužbi da ta zemlja nelegalno crpi naftu iz izvora duž iračke granice. Sukobi su počeli u januaru 1991. godine, a Lazanski je uspeo da preko Pariza stigne do obale Saudijske Arabije i da čitaocima u Jugoslaviji donese najsvežije informacije o ratnim dešavanjima u tom delu sveta.

Prelomni trenutak u njegovoj karijeri desio se u decembru 1990. godine kada je u listu „Danas“ objavio ekskluzivni intervju s Veljkom Kadijevićem, saveznim sekretarom za narodnu odbranu SFRJ. Lazanski je intervju dao i agenciji Tanjug koja ga je plasirala drugim medijima u Jugoslaviji. Kadijević je tom prilikom najavio odlučnu akciju JNA u cilju zaštite teritorijalnog integriteta Jugoslavije. To izdanje lista „Danas“ prodato je u više od 210 000 primeraka. Shvativši da se stanje u državi menja, te da su odnosi u Zagrebu sve zategnutiji, Lazanski odlučuje da prihvati poziv uredništva „Politike“ i u martu 1991. godine iz Zagreba se seli u Beograd. Nastavio je da radi posao vojnopolitičkog komenatatora. Iste godine je intervjuisao Vladimira Kruškova (Влади́мир Алекса́ндрович Крючко́в), šefa KGB-a. S obzirom na činjenicu da lideri ove organizacije nisu često davali izjave, bila je to privilegija ne samo za Lazanskog nego i za list „Politika“.

Izveštavao je sa ratišta u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, u Čečeniji, Libiji, Avganistanu. Izveštavao je o krizi na ostrvu Krim. Intervjuisao je sirijskog predsednika Bašara Al Asada, beloruskog predsednika Aleksandra Lukašenka, načelnike Generalštaba japanske i kineske vojske, ministrom odbrane Ruske Federacije generalom Igorom Radionovom (Игорь Николаевич Родионов), ministrom odbrane i načelnikom Generalštaba Južnoafričke Republike (JAR) i drugima.

Lazanski je redovno objavljivao komentare u listu „Politika“, i sarađivao s ostalim medijskim kućama u Srbiji i regionu. Na RTRS-u je uređivao i vodio emisiju „Direktno s Lazanskim“, a na sajtu novinske agencije Sputnjik mogu se pronaći njegove emisije „Na nišanu Lazanskog“. Osim u domaćim listovima, Lazanski je svoje tekstove objavljivao i u grčkom listu „I Katemirini“ („Η Καθημερινή“), te japanskim nedeljnicima „Diamond weekly“ i „Securitarian“.

Dokumentarni filmovi i knjige

U karijeri je objavio nekoliko dokumentarnih filmova, poput „Jugoslovenska narodna armija“, „Rat za Kosovo“ i „Komandosi“. Godine 2014. je snimio dokumentarni film „Titova soba tajni“, a sledeće godine „Dnevnik iz Sirije“.

Lazanski je autor sedam knjiga, koje je objavljivao u periodu od 1999. godine do danas. Prvu knjigu napisao je i objavio 1999. godine pod naslovom „Jutarnja patrola“. Usledile su knjige „Uvek postoji sutra“, „Bin Laden protiv Amerike“, „Istina o Srpskoj“, „Komandosi“ i „Borbeni avioni“. Godine 2003. objavio je knjigu „Hitler je pobedio“, a 2008. „Vreme izdaje“.

Politička karijera

Početkom marta 2016. godine se kao nestranačka ličnost našao na kandidatskoj listi za poslanika u Skupštini Srbije ispred koalicije predvođene Srpskom naprednom strankom. 22. juna iste godine izabran je za poslanika. Bio je član Odbora za odbranu i unutrašnje poslove, i Odbora za Kosovo i Metohiju.

Privatni život

Miroslav Lazanski je rođen 1950. godine u Karlovcu. Zbog očevog posla porodica se često selila, pa je jedno vreme živeo u Trebinju, a studirao u Zagrebu. U jednom intervjuu je priznao da je oduvek bio fasciniran vojskom, opremom, taktikama i strategijama, oružjem i da je od srednje škole redovno kupovao knjige s tom tematikom. Ipak, poučen očevim iskustvom iz vojske i manjkom discipline, nije želeo da studira na Vojnoj akademiji, nego je upisao pravo. Ipak, već na drugoj godini fakulteta ušao je u svet novinarstva u kome je ostao do kraja života.

Iako nije krenuo od gradske rubrike i pijačnog barometra, njegov put do vojnog komentatora nije bio nimalo lak. Uspešno se suočavao s izazovima u ratnim i mirnodopskim situacijama, i otvoreno je govorio o svom krajnje uzbudljivom životu.

Iako su ga povezivali s brojnim lepoticama u bivšoj Jugoslaviji, Lazanski se samo jednom ženio. Sa suprugom je 1990. godine dobio sina Aleksandra koji je takođe rezervni potporučnik Vojske Srbije. Porodica Lazanski živi u Beogradu, ali redovno su posećivali kuću u Sloveniji koju je Miroslav nasledio od oca Vladimira.

Miroslav je govorio da, uprkos svim dešavanjima na prostoru Jugoslavije, nije imao nikakav problem da prošeta Zagrebom, Sarajevom ili bilo kojim drugim gradom bivše zemlje. Godinama je sakupljao sablje, a njegova kolekcija fotografija sa ljudima koje je intervjuisao predstavlja svojevrsnu hroniku Hladnog rata.

Miroslav Lazanski preminuo je u 71. godini u svom domu u Beogradu, od posledica srčanog udara.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI