SVI SU MAŠTALI O NJOJ, A NIKO NE ZNA KROZ ŠTA JE PROŠLA Glumica za sobom ostavila potresno pismo!
Stanislava Pešić jedna je od glumica koja je obeležila početak domaće kinematografije. Dramska umetnica rođena je 7. juna 1941. u Grockoj. Na filmu je debitovala davne 1961. godine i za ulogu Saše u "Pesmi" Radoša Novakovića nagrađena je na festivalu u Puli.
Nakon toga su se ređale nove role, te je igrala glavne i veće sporedne uloge u filmovima "Medaljon sa tri srca", "Pravo stanje stvari", "Štićenik" i "Kuda posle kiše" Vladana Slijepčevića, "Tri sata za ljubav" Fadila Hadžića i "Bog je umro uzalud" Radivoja Đukića.
Veliku medijsku popularnost donela joj je uloga Olge u TV seriji "Pozorište u kući". pored glumačkog angažmana na platnu i daskama koje život znače Stanislava je radila i kao voditeljka programa za decu na Televiziji Beograd.
- Žene u Zagrebu su se oblačile kao ja, u Ljubljani su se kao ja češljale, u Skoplju smejale kao ja. Publika nas je sve podjednako volela: kamiondžije su lepile moje slike, a vojnici Lašine (Ljiljane Lašić) - tada je izjavila Staša Pešić.
Međutim, ostaje pitanje "Ko je bila Stanislava Pešić kada se ugase svetla pozornice"?
Detinjstvo
Stanislava je rođena u Grockoj, otac Dušan bio je zamenik javnog gradskog tužioca, a majka Vera profesorka francuskog. Svoje detinjstvo i epizode na Tašmajdanu glumica je ovako opisala:
- Nisam bila ni mirna ni povučena. Naprotiv, uvek sam volela da se tučem. Organizovala sam boks mečeve i rvačka takmičenja, iz kojih sam izlazila kao poražena strana. Uopšte, detinjstvo pamtim po posekotinama i modricama, zavojima i flasterima - govorila je.
Važna ličnost u njenom detinjstvu bila je baba Desa iz Zaječara, koja je za nju bila izvor mudrosti. O njoj i teškom odrastanju govorila je u svojoj knjizi "Devetnaest društvenih igara".
- Tatina plata bila je mala i, za razliku od druge dece, mi nismo imale da jedemo med, već smo užinale mast i hleb. Uletiš u kuću, baba namaže mast na hleb i trk napolje. Priznale smo da nas je sramota što mi jedemo mast, a druga deca med.
Sutradan, baba koja se teško kretala, došla je do šetališta i izdaleka, koliko je grlo nosi, povikala: Vesna, Mirjana, Staša, užina! Meda i ’leba! Pojurile smo kao bez duše, a baba nam je uvalila topao hleb u ruke i rekla: Trčite dok se ne slojani, nikom ne daj da proba, jedite brzo! A samo je zagrejala hleb, mast se istopila i mi smo dobile ‘meda i hleba’...
Glumački počeci
Kao tinejdžerka je odlučila da se oproba kao glumica, tako se prijavila na audiciju za omladinsko pozorište, koju je uspešno prošla. Pred žirijem, koji su činili Ljuba Tadić i Vera Belogrlić, recitovala je "Spaljenu pesmu" Jovana Jovanovića Zmaja i monolog majke koja je ubila sina iz "Svetog plamena” Somerseta Moma.
Nakon audicije Ljuba Tadić ju je upitao: "Znaš li ti, devojčice, nešto smešno?”, a ona mu je odgovorila da ne zna i zaplakala. "I dok sam plakala, on mi je nabrajao naslove smešnih pesama, sve dotle dok nisam rekla da znam "Otac i sin" Đure Jakšića. Mucala sam, pogrešno naglašavala reči. Ipak, on je rekao: Bravo, bravo! Ali ta pesma nije smešna, nego tužna! I za sve to vreme ja sam jecala - govorila je Staša Pešić.
Majka tražila da je komisija obori
Ponovo je pokušala da upiše glumu i to u gimnaziji. Međutim, nije znala da je njena majka zamolila komisiju da je obori. Pitali su je koje se ribe gaje u Prespanskom jezeru, a kada je odgovorila da ne zna, rekli su joj: "Vi želite da budete glumica, a ne znate koje ribe žive u Prespanskom jezeru!"
Opaka bolest i smrt
Stanislava je obolela od raka 1992. godine, a svoju poslednju ulogu u drami "Dugo putovanje u noć" hrabro je odigrala u vreme kada je već bila teško bolesna. Dramska umetnica preminula je 1997. u 56. godini života, nakon što je izgubila borbu sa opakom bolešću.
Stanislava je iza sebe ostavila dva sina - Peru i Ivana. Njen sin Ivan bio je u petogodišnjem braku sa glumicom Vanjom Ejdus sa kojom ima ćerku.
Jovan Ćirilov je zapisao tada o Staši: "Namerno je gajila kod sebe neku vrstu naivnosti, koju sam uvek shvatao kao čistotu njenog pogleda na svet. Iz porodice intelektualaca ponela je duboku potrebu da i sama bude visokocivilizovana i da teži da živi u civilizovanoj sredini. U tome, međutim, uopšte nije bila rigidna. Spadala je u radosne ličnosti. Takva je bila u najlepšim godinama života, a ista takva u godinama praštanja od života."
Oproštajna pisma
Poslednje godine života, tokom borbe sa opakom bolešću, ostale su zapisane u njenom dnevniku, pretočenom u knjigu "Devetnaest društvenih igara" koja je objavljena nekoliko meseci pred njenu smrt. U njoj je opisala svoju potresnu borbu sa bolešću, strahove, nadanja, ali i objavila pisma koja je u najtežim trenucima slala svojoj deci.
Kurir
PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI
Komentari (0)