ŠTA SAM BOGU ZGREŠILA DA DOBIJEM OVAKVO DETE Maja Odžaklijevska više ne može da se bori sa autizmom, evo šta čeka njenog unuka

Maju Odžaklijevsku otkako je stupila na scenu, publika obožava, ali ona se u jednom trenutku povukla iz javnog sveta, preselila u malu kuću u prirodi i svu ljubav koju nosi u sebi, deli sa svojim unukom Lukom. Ipak, kako je navela, sve više gubi snagu, pa je prinuđena da donese odluku i smesti unuka u dom.

- Mislim da to nije teška odluka, ali je to užasno teško roditelju, jer moja majka je rekla, "samo me nemojte davati u starački dom". Što se mene tiče, ja bih volela da svoj život završim pored svoje ćerke i unučića, ali ako budem svojoj deci balast, ja ću svakako da se pomirim sa činjenicom da ću otići u starački dom, poručuje Maja.

Nju, kako kaže, to neće toliko zaboleti, a onda dodaje:

- Međutim to bi bilo isto kao da mene sad pitate, pa dobro kako se sada osećate s obzirom na to da razmišljate da Luku date u dom". Luka je moj autistični unuk, to većina zna, i zaista razmišljam da Luku dam u dom. Zašto? Pa ne mogu ja da ga dam, Centar za socijalni rad će odlučiti šta će biti sa Lukom, ali je suština da ja sve manje mogu njegovu energiju da udahnem. Nekad ostanem, dobro sam rekla, bez daha. Toliko se uznemirim kad je on uznemiren da ne mogu da udahnem. Ja to sebi ne smem da dozvolim. Svakim danom kad on ima napad, ja sam jednim korakom bliže zemljici.

- Luka je kod mene proveo osam meseci kada je imao dve i po godine. Kod mene je proveo još četiri godine, ili skoro pet, posle toga kada je majka opet bila u obavezi. Luka je sada dva i po meseca kod mene zato što je majka u obavezi. Majka ne razmišlja o tome da li ja mogu ili ne mogu, a mora da razmišlja o tome, jer nije suština izgubiti i dete i majku, treba sačuvati i jedno i drugo. Ja ću njoj jednog trenutka ipak biti dragocena što sam uopšte postojala, a za njeno dete je jako važno da ja još postojim, pa makar uzela to dete povremeno koliko mogu da izdržim u ovim godinama, otkriva.

Negiranje njene ćerke je dovelo do toga da je Maja jedan dan kad niko nije znao odvela dete u Centar za decu ometenu u razvoju i tamo su odmah posumnali na autizam, ali po zakonu detetu ne može da se da dijagnoza pre navršetka njegove pete godine.

- I onda je status quo. Vi sad da čekate dve i po godine da dete napuni pet, da biste počeli nekako da reagujete.

Ističe da je tada znala sve što sada zna, veruje da bio Luka do sada postao verbalan pošto trenutno jedino zna da kaže svoje ime.

- I to sam se molila Bogu da dete nauči da ako ga neko zaustavi na ulici i pita kako se zove, bar da kaže svoje ime. Eto, da bar ima neku smernicu ako negde zaluta, kaže Maja i otkriva kako su sa Lukom komunicirali dok su čekali na dijagnozu.

 

- Možda će ovo sada zvučati prepotentno, nisam ja Lukin lek. Nisam ja Lukin psiholog. Ja sam samo baka koja ga bezgranično voli. Svu tu ljubav koju posedujem ja sam kanalisala prema Luki, i tako je on postajao mekši, otvoreniji. Evo sad je proveo deset meseci sa majkom, on se vratio unazađen, po mojim kriterijumima, ali, da ne budem pogrešno shvaćena, i prema kriterijumima njegove učiteljice u školi, njegovih ostalih nastavnika.

Doduše, njenoj ćerki nije baš najprijatnije kada čuje ovakve povratne informacije.

- Pa naravno, a onda me ćerka optužuje kako ja izmišljam priče, a ja ne izmišljam nikakve priče. Na kraju krajeva ja sam okružena ljudima, prijateljima, koji vide i progres i nazadovanje Lukino, kaže, ali ističe i sledeće:

- Ja je razumem. Ona je meni u jednom trenutku rekla, "Šta sam ja Bogu zgrešila da dobijem ovakvo dete" - ispričala je Maja na Blic TV.

 

 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI